Noći boema

Piše: Žarko Petrović

Kompozitor i književnik Žarko Petrović obeležava pola veka uspešnog rada i isto toliko od nastanka svoje čuvene elegije “Sve moje jeseni su tužne”, prevedene na više svetskih jezika, rado slušane i danas. U ovom feljtonu objavljujemo nekoliko zanimljivih pripovedanja iz autorove knjige “Nostalgija”, o zbivanjima u srpskoj kulturi pedesetih godina prošlog veka.

Šezdesetih godina moji prijatelji bili su i Mira Stupica, glumica i Bojan Stupica, reditelj i arhitekta. Za Miru sam pisao romanse a komponovao sam i muziku za nekoliko pozorišnih komada u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i teatru “Bojan Stupica”.
U Jugovu, kod Smedereva, porodica Stupica imala je svoju vikendicu. Gvozdene stepenice, duge i strmoglave, vodile su od vrha brda gde se kuća nalazila do Dunava. Onaj ko se ovako spušta u reku, osećao se kao u filmu strave i užasa. Svoje boravke u Jugovu sa prijatnim ljudima - Mirom i Bojanom, upamtio sam i po ovim vratolomnim stepenicama.
Bojan je govorio da ga podsećam na junaka romana Emili Bronte “Orkanski visovi”, da sve moje pesme odišu vresom. “Nije ni čudo, Bojane” - govorio sam mu. “Na mojoj planini raste i miriše vres...”
Često, prvih dana leta, zatekli bi me u Bojanovom domu, uz gitaru. Voleo je kompoziciju “Dođi, planina te zove”.
A u zoru, pre sna ili rastanka, rekao bi mi:
“Hitklife, ništa ti to ne vredi. Sve su ti pesme lepe, ali molim te da se rastanemo uz “Tužne jeseni...”
Kada bih odlazio iz Jugova, posle Bojanovog “pijanog šarana” ili kranjskih kobasica, pogledao bih u one maštovite stepenice na putu za Dunavske vale. I ovde, pratila me jesenja pesma...
Pedesetih godina bio sam mlad muzičar, koji je iz maloga grada došao u prestonicu. U Beogradu dosta se slušao Radio Beograd i emisije zabavne muzike. Najviše pevač Vojin Popović i klavirista Miroslav Rambosek.
Muzičar Rambosek stigao je iz Senja u Beograd pre rata i u duši nosio nostalgiju, kao i svi planinci, Dalmatinci, Hercegovci, palančani... Ostavio je svoje more i kamenje Senja i otišao u veliki grad. U klubu Radio Beograda upoznao sam Miroslava Ramboseka Bepa. Došao je i tada malo poznati pevač Dušan Jakšić. Ova trojka, sve do smrti Ramboseka, nije se rastajala, u radu i razgovoru, radosti, priči i - ćutanju. Svake nedelje (Rambosek i ja svakoga dana), nalazili smo se u restoranu “Grmeč” u Makedonskoj ulici, svako uz svoje piće: Bepo je pio kavadarsku ružicu, Duško ljutu rakiju a ja, razume se - užičku klekovaču. I tako, godinama...
A onda, Bepo se razboleo. Viđali smo se kao i uvek, ali dobri šjor je ćutao i bolovao...
Svake godine, na dan venčanja sa gospođom Micom, kupovao je Bepo bele ruže. Prisustvovao sam tom njegovom uživanju. Poslednje godine Bepovog života, bele ruže birali smo zajedno, u jednoj cvećari na Bajlonijevoj pijaci. Tako je želeo Bepo. A onda i poslednji susret u “Grmeču”. Uskoro, Bepo je umro. Dugo sam za njim bolovao. Svima je Bepo nesebično pomagao. I meni. Bio mi je prijatelj.
Dorćol u Beogradu, 1961. Nekoliko boemskih kafana radi danonoćno. Veliki broj bdijara završava u “Dorćolu”, “Starom gradu”, “Doboju”, “Suvoboru”, “Užičkim Kremnama”... Danju i noću u ulici Dušanovoj broj 24, “dežuraju” - mansarda i klavir. U zoru, dolaze pisci, slikari, muzičari, glumci, pesnici... Tu je najčešće i premijerno izvođenje stihova napisanih iste noći u “Skadarliji” ili “Kleopatri”... Slikar Slava Bogojević ovde završava skice pijanih i nesrećnih ljudi i žena. Glumci - Olga Spiridonović i Stojan Dečermić, govore stihove Disa i Rastka Petrovića. Pospani prijatelji, iz velikih šolja piju crnu kafu, a klavir nijansira daleke čežnje, tiho i sentimentalno...
(Nastaviće se)