Kneginja stiha

Skoro je pedeset godina od rođenja muzike i stihova pesme "Sve moje jeseni su tužne". Ova pesma živi kao pratilac mnogih života. Mnogi od onih koje je ona hranila stihom i zvukom, nisu više mladi, a neki nisu među živima...
Književnik Miloš Crnjanski, jednom me, u našoj dugoj šetnji, pitao kako je ova pesma napisana, a Branko Ćopić voleo je ovu pesmu iako ona ni u jednom stihu i tonu nije imala bosanskog humora...
Pesnik, pustolov, slikar, lađar i boem Slobodan Marković godinama je znao da luta beogradskom Čuburom i traži "onog kompozitora tužne jeseni", da bi od njega lično čuo tonove iz godina lutanja generacije...
Šezdesetih godina, kod "Tri šešira" u beogradskoj Skadarliji, slikar Slava Bogojević, svojim nežnim bojama i ubrljanim šakama, morao je da zaštiti svoj ponoćni crtež od jednog pijanog ljubitelja umetnosti koji je hteo da na silu osvoji, "naslikanu dušu ukletog slikara". I pijani gost i slikar, zaustavili su se tek onda, kada gitarista Aca poče da peva jesenje stihove o rastanku...
Zaboravio je slikar Slava Bogojević svoj voljeni crtež i prišao mi: "Zašto ova pesma prijatelju, zašto?"
Nikada nisam saznao šta je ovoga slikara toliko bolelo u ovoj pesmi.
"Zašto plače autor pesme "Sve moje jeseni su tužne" - uzviknuo je novinar Radio Beograda novembra 1957, posle moga koncerta u Velikoj dvorani Doma sindikata u Beogradu. Želeo je da odmah zaustavi talas nove muzike, mojih nežnih i nostalgičnih pesama koje su pretile da poremete tok "socijalističkog realizma". Moji roditelji u Užicu, toga jutra, slušali su taj otrovni glas sa radija i drhtali. Šta će se dalje neprijatno dogoditi njihovom sinu?
Uskoro, posle u Velikoj dvorani Doma sindikata, u restoranu "Stambol kapija" u Vasinoj ulici u Beogradu, primetio sam da orkestar stalno ponavlja moju već čuvenu melodiju. Jedan gost ispijao je žestoko piće i tugovao. Bio je to onaj glasnogovornik sa radija, koji je pesmu i mene, onoga novembarskog jutra, nazvao dekadentima... Pio je ovaj nesrećnik sve dok me nije ugledao u uglu restorana. Sa šakama na vlažnim očima, izvinjavao se, očajan...
Na mojoj planini, umiralo je leto.
Slikar Milić od Mačve i ja pišemo, slikamo i sviramo. Samo dve srne, sirene i Ljube suznooke, trče od klavira do kičice i sanjaju život između slike i muzike, melodije i pinkture...
Na terasu kuće, poslednjih dana avgusta, doleću listovi breza i jasena. Milić na komku svoje kolibe, skuplja svoje letnje uspomene, slike...
Na prag kuće stiže jesen i skrivena priča leta. I još jedan klavirski preludijum. Sećanje i nezaborav. I pesma "Kada je na planini umiralo leto".
A onda, sklopljene note. Klavir ostaje u samotnom kutku da sačeka i otprati kiše i snegove, nove nostalgične uspomene.
Jesen nije samo godišnje doba. Ona je muzika duboka, topla ili siva, ali i hladna ljudska reč, često bolna. Uspomena i opomena ljudima.
Ona stvara i seća. Nema njene tišine. Uvek postoji, diše. Retko se raduje, a često žalosti. Najčešće, jesen je tužna...

(Nastaviće se)