Sećanje na dlanu

Piše: Žarko Petrović

KAO đak Užičke gimnazije, išao sam na ekskurziju u Dubrovnik. Voz “ćira” vozio nas je dugo i okolo. U Dubrovniku, spavali smo u gimnaziji, na drvenim klupama. Profesor Milan Mitrović odabrao je nas nekoliko da noću “lutamo” gradom. Moja školska drugarica bila je najlepša devojka na svetu. Ujutru, zamolio sam je da mi pravi društvo. U “Gradskoj kavani” pili smo kavicu iz velikih plavih šolja, uz dubrovačku hladnu vodu i malu, belu kocku šećera. To se ne zaboravlja. I one crne, tople oči moje drugarice u koju smo svi bili zaljubljeni. U Dubrovniku, napisao sam pesmu. Pročitao sam stihove i odsvirao melodiju svome ocu. Bio je srećan, ali i tužan, i rekao mi je: “Jednoga dana, moj sin neće biti na ovome svetu, a njegova pesma o Dubrovniku pevaće se i svirati.” Otac dugo nije među živima. Ispred “Gradske kavane” u Dubrovniku, pričao sam o tome Arsenu Dediću i Terezi Kesoviji. Shvatili su i mene i moga oca...
U jesen 1994. dobio sam pozdrav od Arsena Dedića iz Zagreba. Kaže: “Pozdravite Žarka i recite mu da mi je mnogo žao što već nekoliko leta ne pijemo zajedno kavicu u Dubrovniku...” “Hvala ti, Arsene, uskoro, boleće nas i srce i duša, a noge će nam biti suviše slabe. Kažu, Arsene, da ti i ja nismo više braća. Dugo te ovde nema, u hotelu Moskva’... Ne dobijaš ni aplauze u našim dvoranama. Pozdravi Gabi i sve prijatelje u Zagrebu i Dubrovniku. I popij jednu kavicu za mene u Gradskoj kafani’ u Zagrebu. I u Dubrovniku... Ovde, čuje se moja pesma posvećena Dubrovniku. Sviram sebi, dragi Arsene... Tako je danas. Sutra će biti bolje.” Svi se mi borimo za ljubav. Prvo teče detinjstvo puno roditeljskih i naših želja da budemo zdravi, dobri đaci, prvaci u tenisu, plivanju, golgeteri... Sve je to ljubav. A onda - zaljubljenost. I ljubavni zanosi: zimovanje, letovanje, dvoje pod kišnim mantilima, snegovi u planini i njih dvoje...
Stižu i godine nauke u koju smo zaljubljeni. Ako ne uradimo ono šta smo želeli, eto životnog razočaranja. Nismo uradili ono što nam je na srcu i u duši i opredelili se u pravcu svoje ljubavi, već negde van svoga duha i tela...
A ljubav teče dalje, uporna i najvažnija. I kad stigne ona borba za realni život, uspevamo, ako volimo ono za šta se borimo. Ljubav za životom pobeđuje i svaku bolest. Iz nukleusa našega bića, izaći će lek i neće doći kraj života, znači kraj ljubavi... Zato, kada smo u opasnosti, govorimo: “Hoću da živim!” To iz nas govori ljubav. Sve dok Bog ne uzme sve: telo i dušu, i ljubav... Molimo se za spas svoje duše jer je ona - ljubav. Poklon je davanje sebe, svoje časti, poštovanje dugova i zaduženja, nečujnog sastanka onih koji se simpatišu, vole i neguju prijateljstvo ili ljubav... Poklon je i ugovor, raznorazni. I kada se za njega zna, i kada ga se čovek ne seća. Poklon se ne zaboravlja... Najinteresantniji su pokloni ženama: prstenje, narukvice, medaljoni, a pre svih, minđuše. Čuvena pevačica romansi, ruskinja Olga Jančevecka, govorila mi je: “...Kompozitore, ostavite na miru te minđuše.
Ne poklanjajte ih ženi. Biće mnogo srećna, dostojanstveno očarana, a onda nesrećna. Žena koja primi na poklon minđuše, bude ostavljena, obavezno. Kada taj muškarac ode” - kaže Olga - “žena ih stavi u fioku, a onda odjednom počne ponovo da ih nosi. Zašto? Posle njega, niko joj nije dao na poklon minđuše. Ali, to joj oživi sećanje i bol zbog rastanka sa onim koga je volela. Okreće žena minđuše, briše ih, razmišlja. Nekada, na dlanu ostanu joj dugo i sijaju nekako stvarno. Iz njih, čuje se i neka muzika”, završava Olga Jančevecka svoju poruku o minđušama.


VALCER U PLAVOM
KADA slušam valcer, razmišljam. Valcer zvuči plavo, žuto ili u roze boji, a nikako crveno. Zar se može zamisliti žena u utegnutoj haljini purpurnih boja, da igra valcer? To mora biti haljina nežna i lepršava, a kosa plava, mirna i sentimentalna u svome lahoru. Radost koju nosi igra valcera, drugačija je od one koju pruža mambo, samba, rumba ili svaka vrsta bit-- muzike. Valcer je melodija i igra za uzrelo, sabrano doba života. U kretnji valcera, ma koliko ona bila poletna, ima duboke nostalgije i sabirnosti života, kao da su u suprotnosti igra tela i izraz na licu plesača. Valcer je i radost sadašnjosti i bol iz prošlosti. U igri valcera, posle smeha, kane i poneka suza, duboko u dušu ili na dlan... Valcer zna i da prašta izgubljenim snovima, zloj sudbini, ljubavi koja je otišla. Valcer voli i boli. To su njegovi najčešći tonovi.
(Nastaviće se)