Nauk detinjstva

Piše: Žarko Petrović

OTADŽBINA mi je tamo gde mi je dobro - rečeno je.
“Moj dom je onaj, gde mi je otac” - govorio je moj deda. Ali, mladost sumnja. Često nikome ne veruje. Iskustvo, znanje, praksa, stradanja onih koji su otišli sa svoga ognjišta, ne shvate se sve dok ne počne onaj pravi, treći deo čovekovog života: put u fizički kraj. Tada, sve više se vraćamo kući. Snovi, čežnja, pisma domu roditeljskom, umetnička dela o povratku pravom poreklu, upućuju na kraj života, koji u sebi mora da ponese “pesmu doma rođenog”, uspomenu na pretke, staze i bogaze detinjstva... U trećem delu života, na putu u “večna lovišta”, sabiramo se, smišljamo, određujemo svoje životne misli, sve počinjemo da osećamo na način kao u domu roditeljskom. Onaj najjači bol nostalgije, tradicije, preuzima nas i potire sve dotadašnje muke i jade naše ovozemaljske, koje smo do tih “trećih časova života”, doživeli.
Ta čežnja veća je od svih. U rođenom domu snovi su i život, preci, roditelji, detinjstvo, igra, đačko doba, ulica, drugovi, tišina i harmonija, red i rad. Svaki pečat koji nosimo u životu, pre svega udaren je tu u rođenom gnezdu. Prepun osmeha i opomena koje poneseš sa kućnog praga spreman si za tu pravu školu življenja. Sve važno je trajno, naučio si u domu svome, i uz taj nauk možeš biti srećan celoga života. Sve što si kasnije dodao riznici svoga znanja, moglo se zaboraviti, moglo je izbledeti. Ono iz doma svoga - nikada.
Celoga svoga života pitaš se je li tvoje srce, srce tvoga oca, a duša tvoja, duša majke tvoje, te si zato krenuo u povratak svome rođenju. Koliko milenijuma treba da prođe, koliko potopa i kataklizmi, Sodoma i Gomora, Atlantida, da bi nas odvojili od dalekog postojanja, od predaka čija više ni imena ne znamo, a mislimo na njihov kućni prag, njihove puteve življenja, groblja u kojima oni leže mirno, ne tražeći, bar glasno, ništa od svojih potomaka, a ostavili su im sve. A mi, žurimo tamo da nađemo mir. I kao da je tačno da “mrtvi vladaju”. Gde sam to ja, ovakav, jedinstven, gde je samo moje srce, moj hod i moja tišina. Toga nema. Samo sam nastavak trajanja njihovog, onih iz davnina prastarih. Na hiljade načina roditelji te zovu da dođeš domu svome. Pišu ti pisma, govore, poručuju, sanjaju te, drhte, slave tvoj rođendan, danonoćno Boga mole...
Odvajaju od usta svojih i neguju sve ono što pomaže i što treba tvome srećnom trajanju. I do smrti čekaju da dođeš kući, da žive kraj tebe, da dušu svoju ispuste kraj tebe, deteta svoga, svoga potomka.
Nikada nisam video tužnije roditelje nego kada dete odlazi na onaj svet pre njih. Nemaju reči, ni suza. Bol im je nemušt i nenormalan, nevidljiv, a najjači. Oko njih tada ne postoji svet, niko i ništa. Otkinulo se srce i zanemela duša. Misle da su oni krivi, da nije trebalo odvojiti dete od sebe, od kuće, nikada...
Dete je kao jagnje, takvog ga roditelj oseća celog života. Znam jednu “Baladu o izgubljenom jagnjetu”, koju izvode narodni trubači. Melodija je u rapsodičnom i pastoralnom muzičkom ruhu, a priča i slika idealistička, nežna i najljudskija. Svoje izgubljeno jagnje čobanin nikako da nađe. On pati. I majka sa celim stadom. Svi traže izgubljeno jagnje, da se vrati stadu i čobaninu. Stado ne pase, ne živi, tuguje. Čobanin uzima torbu i svira svoj bol za izgubljenim jagnjetom.
(Nastaviće se)