Pesma za večnost

Piše: Žarko Petrović

IZ užičkog porodičnog doma otišao sam 1951. godine u svet nauke i umetnosti. Roditelji i ja živeli smo u čežnji.
Godine 1961. kod mene u Beograd stigao je otac, ali predsmrtno bolestan. I umro je kraj mene, iznenada, željan dece svoje i svega na ovome svetu.
Stanovao sam na ubogoj i boemskoj mansardi, u Ulici cara Dušana u Beogradu. Očajnog, iscrpljenog, od umetničkih i životnih borbi, proganjalo me osećanje da ću izgubiti oca. Za čoveka, svitanje ili pravi mrak života dolazi u zoru? A za moga oca - smrt, tog juna 1961.godine želeo je da njegov kraj bude u selu Vranama, kraj Rzava, na Osoju ili Prisoju, ili u svome domu u Jug Bogdanovoj ulici u Užicu, u krugu porodice.
Našao sam gramofonsku ploču sa svojom kompozicijom “Kad rodni ostavih kraj”, i stavio je ocu na grudi, da je ponese u crnu zemlju.
Otac je voleo ovu pesmu i njenu čežnju za rodnim krajem. I evo još jednog bola za nas dvojicu: pesma naših sudbina, ode sa nama u večnost. Nema više ni života, ni nostalgije.
Samo duboki i večni očev san i moja pesma u meni, bez kraja i odgovora.
Tada sam naučio da se za taj poslednji čin čovekov na zemlji treba pripremiti. Hrišćani veruju u vaskrsenje, za razliku od marksista čiji je kraj zauvek kada im stanu srce i mozak.
Otac je otišao sa tugom, morom, čežnjom, gladan i bos, usamljen, namučen od života, bez svojih najrođenijih, bez svoje zelene livade i doline kojom ržu konji vrani i seoskih sokaka sa lavežom pasa.
Sve je postalo belo, sivo nemušto, hladno, bez odgovora, zauvek.
Sa njim, niko nas više neće sastaviti. Ali, gde je onaj njegov prelepi, blagi lik, radost za pesmu, za decu i porodicu, za prijatelje, muziku i davanje sebe drugima.
Nikako da ga takvoga sanjam, da mi taj moj otac u san dođe...
Ne može ili neće. Oprosti mi, oče, javi se, onakav kao kad sam bio mali, a ti me milovao, šaputao, radovao se meni, smejao se i pevao...
Dođi mi takav, oče, jednom u snu, molim te...
Moja majka Radika umrla je 1973. godine u Užicu. Tu kraj nje, umoran od bdenja sanjao sam kako umire. To je bio njen ropac i poslednja borba za život. Opet bol, najstrašniji. Želeo sam da majka ne ode nigde bez mene: ni u zemlju, ni na nebo. Otišla je kod mog oca, svoga muža i odnela moju pesmu “Sine, vrati se kući”, poslednji primerak gramofonske ploče.
Otišla je pesma, posvećena mojoj majci, sa njom u grob. Haljinu, koju sam joj doneo iz Pariza, čuvala je za svoj poslednji put.
Na grudi stavio sam joj krst sa Hristovog groba, osveštan od jerusalimskih monaha i izljubljen mojim suzama...
Posle majčine smrti, vratio sam se u šareni, beskrajno anarhičan život umetnosti na Balkanu, u vrtoglavice i vratolomije, česta bespuća i strmoglavice.
Majku često sanjam. Ona se, za razliku od oca, u snu javi radosna i lepa. Uvek, pred neku opasnost za mene, u zaverama koje mi loši ljudi spremaju, dođe mi u snu majčin lik. Nasmeši se i, i sutradan sve je u redu, sve je dobro, pobedio sam.
Ovih dana, sviram svoje kompozicije, od prve do poslednje. Samo ne i pesmu “Sine, vrati se kući”. Nemam hrabrosti, snage... Ne mogu...
(Nastaviće se)