San maestra

ŽENE obožavaju klavir. Njegove dirke su kao ljudsko srce. Tonovi se kreću u hiljade pravaca, ne znaju kuda idu, gde im je kraj. Nijedna želja kompozitora ili izvođača na klaviru nikada ne stiže do kraja. I nikada pravi odgovor na zamisao stvaraoca i izvođača. Uvek, ostalo je još nešto nenapisano, neodsvirano. U vatri srca, nerava, želja i tonova, žena je često tu kraj klavira. Šalje ona svoje struje i poruke duboke na stvaraoca. Život maestra odvija se tu, pored klavira, svejedno gde on bio i živeo, često uz ženu i oko nje. Godišnja doba, radost i tuga, izobilje ili nemaština života, zdravlje ili bolest, rad ili nerad, imanje ili nemanje, sve glavobolje, harmonija ili anarhija življenja, skandali ili miran život umetnika, sve je tu kraj nje i - klavira...
A kad se sve to “osuši” i muzika i klavir “ispare” njihovu ljubav do kraja, čuju se neki novi tonovi. Kraj klavira ne sedi više ona crna, putasta, duge kose i zelenih očiju. Nema ni onih suza zbog bola ili radosti zbog pesme u kojoj su oni zajedno. Novo je godišnje doba i kiše ne padaju. U njegovoj kosi je srebro, a ruke nisu tako brze za klavirom kao u njeno doba. U njegov život stiže žena, tanana, bez urnebesa u kosi i telu, tiha i mirna, bez suza i bola. Sada je nova, “plava pesma” kraj klavira, njegov mirniji ljubavni san, kao senka, kao let leptirice i leptira, kao breza i cvet beli. A ona, iz staroga sna, raspuštene kose, crnih očiju koje već dugo suze njihovu prošlost, seća se, misli i piše onoj koja je sada kraj njega. Pismo je prepuno života ljubavnih brodolomnika, to je njihov dnevnik. Ona, koja je ranije bila, moli onu koja je sada kraj klavira, da ga čuva i shvati. U njemu je i njen život. Pismo drugoj ženi je poruka i često bol jedne ljubavi, možda jedine u životu.
Možda je najdirljivije i najljubavnije pismo despotice Jelene, žene srpskog despota Stefana Lazarevića, monahinji Fevroniji u Carigradu.
“Ljubljena mati Fevronija,
Pišem ti iz Beograda, iz dvorca koji je sagrađen na bedemima jedne stare tvrđave na ušću Save u Dunav. Moja soba je u izrezbarenom drvetu, na zidovima su ćilimi u koje su utkani lavovi, paunovi, drvo života. Na podu je velika medveđa koža, a ležim sama, smrt već stoji pred vratima. Nisu mi pomogli ni dubrovački lekari, ni srpski vidari.
“Noćas sam se oprostila od moga čoveka, despota Stefana. Morao je da ode u zoru, sa konjanicima, jer mu je glasonoša u ponoć doneo vesti da su Turci provalili u Toplicu i počeli da pale sela.
“Na rastanku, rekla sam zbogom, jer kada se vrati ja više neću biti živa. Skinula sam prsten s ruke, njegov prvi dar, da ga oslobodim zakletve na večnu vernost. On je predosećao da je istina ono što govorimo. Ruke su mu drhtale. Ponovo je stavio prsten na moju ruku i rekao: `Ljubljena moja, ovim prstenom, hoću da budem vezan s tobom i na ovom i na onom svetu. Nikada više nijedna žena ne može biti vladarka ovoga doma i moga srca. I za života i za smrt, postoji samo jedna jedina žena - Jelena moja.’
“On je otišao i meni je ostalo još da tebi napišem ovo pismo, da se pomolim Gospodu i da utonem u san iz koga nema povratka.
“Mila mati Fevronija, u ovom samrtnom času osećam da ne mogu mirno napustiti ovaj svet ako ti ne kažem istinu koju sam skrivala od tebe kada te je moj otac Frančesko Drugi, gospodar Mitilene umolio da brineš o meni i da mi daješ verske pouke. Prvi put ti nisam kazala istinu o onome što osećam kada sam saznala da će na naš dvor stići iz Carigrada srpski despot da izabere sebi despoticu.”
(Nastaviće se)