Priče o Jeleni

Piše: Žarko Petrović
NEKOLIKO dana posle svadbe, počela sam da bolujem. Prvo je počela drhvatica, pa glavobolja, pa vatra - piše dalje despotica Jelena. - Već je prošlo 42 dana od moga venčanja. Mati Fevronija, moli Boga da mi oprosti sve moje grehove, a oprosti i ti za sva moja sagrešenja. Imala sam samo jednu želju snažniju od ostalih - da postanem žena despota Stefana od Srbije. Bog je bio milostiv. A sada neka bude onako kako je suđeno. Boli me duša što nikada više neću videti svoju zemlju, ni tebe, ni oca, ni majku, ni sestre, ni ostale koje volim. Teško mi pada što sam toliko dugo čekala susret sa Stefanom. Neka su prokleti Turci što su po svim našim pravoslavnim zemljama unosili nesreću i razdor. Neka su prokleti još više Stefanovi bližnji koji mu rastočiše život, uništiše spokojstvo, zagorčaše i one časove koji su bili namenjeni meni. Neka je proklet moj dever Vuk što, kada se despot spremaše da mene dovede u Beograd, odbeže sultanu Sulejmanu 1403. godine, jer bi vražja zavist među gospodinom Stefanom i među gospodinom mu bratom Vukom, jer poseja svoju zlobu sam đavo. Neka je proklet i Đurađ i sin njegove sestre Mare što zatraži pomoć od Sulejmana da otme vlast.
Mati Fevronija, kada mene ne bude bilo, moli se za Stefanovu sreću, jer mu dolaze gorki dani.
Oprosti i zbogom, mati Fevronija. Kleči pred tobom Jelena, despotica srpska."
Priče i pesme o Jeleni su najnežnije i najiskrenije, ali često i bolne. Sudbina Jelene je, izgleda, u dugom, istrajnom davanju voljenom čoveku i njenoj tragičnosti. Jelena je ona koja sanja, plete uzdahe iz dubokih želja i davanja duše i tela. Ali, Jelene, u našem narodu i večno žive. One ne samo da drhte kraj mnogih stvaralaca i ovi kraj njih, već Jelene u našoj istoriji vladaju, grade i ruše carstva, upućuju istorijske tokove i snaže ili slabe vladare, knezove i vitezove...
U naše vreme, skoro svaka Jelena, zna za Jelenu (monahinju Jefimiju) i Dušanovu Jelenu, caricu srpsku. Jelene našega doba žive u umetničkim delima koje neprekidno stvaramo za njih i zbog njih, ali i u zlatu, srebru i vladarskim krunama, koje su naše lepe Jelene nosile.
Danas, najčešće, Jelena ide uz pesnika, slikara - krhka i suptilna, nostalgična i idealna, sa mnogo tananih želja da ostane pored svoga savremenog viteza, dugo.
Utoliko je i njena pesma jača, ne toliko zvonka i ratnička, koliko senzibilna i romantična.
Pročitao sam pismo jedne Jelene svojoj prijateljici. Završetak ovoga pisma vratio me u sliku srpskog srednjeg veka.
"...Učini mi se nekad, draga moja Ana, da iz njega stalno svira leut. On me najviše voli kada sam skoro bosa, samo u platnenim patikama, sa kaišima oko nogu spletenim u znaku Isusovog krsta. A i ja u tome uživam. Kada je bolestan, svojom dugom plavom kosom brišem mu znoj sa lica, kao ona Valerija Isusu Hristu, dok je ulicom bola na Golgoti, nosio svoj i naš krst... Pored njega, draga moja, ne treba mi ništa više: ni jelo, ni počinak... Držim otvorene oči i sanjam. Pored mene, on je smiren i dalekog pogleda. U svemu što je ljubav, uživamo zajedno. Kaže da kraj mene stalno oseća još jednu mene, moju senku, još jednu Jelenu. Nedavno, rekao mi je: `Ako me ostaviš, stalno će padati kiša i ti ćeš biti siva i hladna za svakog drugog, a ja ću ići za tvojom senkom...`
"Draga moja Ana, mislim da sam golubica kada mu pričam i leptirica koja stalno žuri leptiru svom..."
Pisma dolaze i odlaze. Kao i stih, muzika. Ipak, celoga života, mi često u sebi slušamo voljenu muziku i čitamo Jelenino pismo koje ne bledi.
(Nastaviće se)