Zore kraj klavira

Piše: Žarko Petrović
NA Vračaru, Čuburi i Kalenić-pijaci, u tradicionalnom, starinskom slavskom i svetosavskom, esnafskom i starogradskom kraju, svetle i bore se sa novim vremenom stare kafane.
U restoranu “Trandafilović” dugo se sedi, od jutra do kasno u noć. Ovde je najviše onih koji borave tu, i samo tu. Sada se ova kafana na raskršću tri ulice, zove “Vračar”, ali stari gosti govore: “Videćemo se kod Trande...” U toplim danima, pod prastarim baštenskim platanom, nalaze se i pozdravljaju prijatelji: “dobro jutro”, “dobar dan”, “dobro veče”, “laku noć”. I tako decenijama.
A “Čuburska lipa”, ispisana je stihovima Slobodana Markovića, koji kao da nas još tu čeka, piše, slika i pije... U čuburskim kafanama, govorili smo jedan drugom svoje stihove, ali i sećali se pesama iz Drugog svetskog rata, nemačke pevačice Zare Leander, šlagera “Još jedanput” i srpske pesme “Ne brini, majčice mila”, posvećene onim mladićima koji su se za vreme rata nazivali “Nacionalna služba”...
Šezdesetih godina Skadarlija je možda imala najviše boema, pesnika, svirača, pevača, nosača iz Like i Dalmacije, veselih pilota, mornara sa rečne plovidbe, bogatih trgovaca, srećnika i nesrećnika... Svi se oni nekako rasporede po skadarlijskim kafanama - “Tri šešira”, “Dva jelena”, “Zlatni bokal”... Prepune noći boema i pune čaše pića, mnogo pesama koje vesele ili bole, nisu dozvoljavale da napustimo ovaj svet slavuja i leptirica: Olgu Jančevecku, Divnu Kostić, Milu Matić, Gordanu Jovanović ili slikara Slavu Bogojevića, glumca Dobricu Milutinovića, gitaristu Acu “Traktora”, violinistu Paju Nikolića... Ne, nisu to bili samo majstori svoga posla, svoje umetnosti, samosvojni uživaoci, ljudi koji su eto, tu, da u noćima Skadarlije “ubiju vreme”... Oni su tu, svi zajedno stvarali i za sebe i za sve one koji su “danjovali” i “noćovali” u starodrevnoj Skadarliji...
Najveći maestro “dasaka koje život znače”, Dobrica Milutinović, često je mene čekao i ja njega da zajedno iz Skadarlije krenemo na naš Dorćol, u “nove pobede duha i emocije”, kako je Dobrica govorio, u kafanu “Dorćol” ili “Užička Kremna”... A tu, u blizini, u Ulici Jovanovoj, živela je i prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta Olga Spiridonović. Posle noći u Skadarliji, kada bi polazio na jutarnji počinak, na moju mansardu u Dušanovoj ulici, često je sa mnom odlazila i Olga i ona druga topla srca skadarlijskih noći.
Svi su oni znali, da tamo gore, na mansardi ima klavir i svi su čekali jutarnji čas kada ćemo posle Skadarlije, ulicom Strahinjića bana, uz trule i strmoglave stepenice, stići u moju samoću i život kraj klavira. Kretao se tako umorni i podnapiti karavan boema i prijatelja “Ulicom uvelog lišća”: Slava, Dobrica, Paja, Olga, Divna, kapetan Zoran iz rečne plovidbe, glumica Mira Bobić, pilot Ljuba Zekavica, pisci Žika Lazić i Branko Miljković, Marko Ježina... A onda, posle muzičke balade na mansardi, san u svojim domovima, pa opet u Skadarlijske bajke...


ZA SVA VREMENA
DUŠAN Jakšić, kojeg sam zamolio da peva i snimi “Sve moje jeseni su tužne”, danas kaže:
“... Moje jeseni su ponekad tužne, ponekad vedre i radosne. Pesme je uvek takva kakva jeste, ja je uvek osećam nekako iz dubine duše. Ona je moja pesma, simbol, moja, da tako kažem pesma po kojoj sam prepoznatljiv i hvala Žarku Petroviću što je napisao baš za mene tu pesmu. Evo, ja je pevam i danas i pevaću je, valjda, dok sam živ. Ona je za mene jedna od najlepših kompozicija svih vremena”.
(KRAJ)