Milost po diktatu

Piše: Srđan CVETKOVIĆ

OSIM ličnim interesima partijskog vrha i interesima održanja partijskog monopola na vlast, represija u samoupravnoj Jugoslaviji bila je predodređena i sa nekoliko simetrija, ravnoteža, s obzirom na njenu unutrašnju etničku, versku i administrativnu heterogenost, kao i specifičan spoljnopolitički položaj između dva ideološko-politički suprotstavljena bloka, sa kojima je morala računati. Takođe, treba podvući da se i u uslovima monopola jedne partije razvilo živo političko strančarenje podela na konzervativce - liberale (centraliste), federaliste − konfederaliste (separatiste), i sve to puta šest ili osam, plus klanovske i zavičajne podele unutar republika. Pri tom, decentralizaciju od kraja šezdesetih nije pratila i demokratizacija, već samo množenje partijskog i represivnog aparata.

Prva, i najvažnija, ideološko-politička globalna ravnoteža:Moralo se voditi računa o interesu velikih sila. U prvom slučaju, pogoršanje odnosa sa jednom ili obe velike sile pratilo je udaranje čas po levoj, čas po desnoj opoziciji. Npr. 1958. zaoštravanje odnosa sa Moskvom prati ponovni progon Dapčevića i drugih ibeovaca, kao i sudski proces predratnim socijalistima, grupi Krekić−Pavlović iste godine koji je pratio zatezanje odnosa sa Zapadom.

Isto tako, disident Mihajlov, tada mlad asistent u Zadru, možda ne bi nikad bio pozvan na odgovornost da sovjetski ambasador Puzanov nije intervenisao lično kod Tita povodom pominjanja sovjetskih gulaga u njegovim spisima, posle čega ga je Tito prozvao, pa je usledilo hapšenje.

U drugom slučaju, približavanje jednoj od supersila pratile su po pravilu amnestije pre svega za nekog od njoj ideološki bliskih političkih zatvorenika (kao što je velika amnestija za ibeovce 1956. i izmirenje sa SSSR-om, ali i kasnije amnestije 1960. za Đilasa i druge, za Mihajlova − desile su se „slučajno“ pred kongres PEN-kluba na Bledu (1965) i Titov put u SAD.

Posle potpisivanja Povelje o ljudskim pravima krajem sedamdesetih, režim, budući da mu je stalo do liberalnog imidža, postaje sve osetljiviji i na pritiske međunarodnih organizacija za ljudska prva (npr. zalaganjem Amnesti internešnela oslobođen je 1982. novinar Vladimir Marković, ali i mnogi drugi). Zahvaljujući reagovanju domaćih organizacija, kao npr. Odbora za zaštitu ljudskih prava i intelektualne javnosti u Beogradu, počev od slučaja "Đogo" (1981), preko procesa "šestorici" (1985), do slučaja "Vlasi" (1989), ideološki procesi sve više postaju farsa, vraćajući se kao bumerang vlastima.

Velike amnestije za političke zatvorenike bile su u funkciji kampanje demokratizacije manje zbog unutrašnjih potreba, više zbog Zapada 1944, 1945, 1947. − amnestirani su četnici; 1953. – građanski opozicionari; 1956. − ibeovci; zatim 1961, uoči Konferencije nesvrstanih i Titovog približavanja SAD, amnestirani su Đilas i članovi grupe Krekić − Pavlović); po padu Rankovića 1966. − Demaći, sa 15 na 10 godina, i drugi osuđeni Albanci, Đilas; 1988−1989, po dolasku Miloševića i padu Berlinskog zida − Vlada Dapčević, Mileta Perović, zatim i Adem Demaći...

Tako je Tito imao običaj da pred put u zapadne demokratske zemlje, a naročito u SAD, pomiluje nekog od znamenitijih političkih disidenata za čije su oslobođenje zapadne demokratije bile zainteresovane ili vršile diplomatski pritisak. To se desilo, na primer, 1960. kada su pomilovani osuđeni socijalisti B. Krekić, A. Pavlović, prof. D. Stranjaković, M. Žujović, a ubrzo zatim, 1961, i Milovan Đilas. Ali i 1977. u vreme održavanja KEBS-a i Titove predstojeće posete SAD, kada je pomilovan M. Mihajlov, ibeovac Komnen Jovović i još neki politički osuđenici, što je pozdravio lično američki predsednik Džimi Karter.

Bilo je i obratnih uticaja. Logika "hladnog rata" i interesi velikih sila za stabilnom Jugoslavijom i mirom na Balkanu često su išli naruku čvrstoj ruci, i po cenu slamanja demokratskih i nacionalnih pokreta. Npr. progon liberala−komunista i građanskih disidenata sedamdesetih.

Pojačavanje represije posle slamanja srpskih liberala i "hrvatskog proleća" sedamdesetih, koje je naišlo na nepodeljenu podršku kako Brežnjeva tako i Niksona, nije čak izazvalo ni veće odjeke u evropskoj intelektualnoj javnosti. Recimo, general Grigorijenko postao je disident u vreme Brežnjeva i američka štampa mu je svakodnevno posvećivala ogromnu pažnju, dok se u to vreme o jugoslovenskim disidentama vrlo retko pisalo. Zanimljivo je da je krajem sedamdesetih zbog političkih razloga - budući da je bio jugoslovenski disident - bila oborena kandidatura Mihajla Mihajlova za profesorsko mesto na Kolumbija univerzitetu. Čak i program Slobodne Evrope - kad je počeo da se emituje - išao je za sve istočnoevropske zemlje, osim za SFRJ, zbog Tita, i za Albaniju, zbog Kosova, odnosno Tita. Tek 1994, Radio Slobodna Evropa počeo je da emituje program za Jugoslaviju.

Ipak, najveći paradoks je da se na Zapadu polovinom sedamdesetih razmišljalo o kandidaturi Tita i Mihajlova za Nobelovu nagradu za mir u vreme, kada je Mihajlov čamio u Titovom zatvoru, osuđen na sedam godina zbog pisanja slobodoumnih knjiga. Politički pragmatizam je bio očit − javno mnjenje i mediji su neretko osuđivali Tita kao diktatora i veličali Titove disidente, dok mu je zvanična politika priređivala prijeme.


ŠTAP I ŠARGAREPA
DEMOKRATSKI procesi u Jugoslaviji svesno su žrtvovani zarad globalnih ideoloških interesa zapadnih demokratija, tj. zbog navodnih interesa stabilnosti na Balkanu u vreme približavanja dveju supersila, zauzetosti SAD u Vijetnamu, ali i interesa da se i dalje taktikom održavanjem Tita da pliva potkopava istočni blok. Politika „šargarepe i štapa“ i specifičan položaj Jugoslavije između Istoka i Zapada odražavali su se, dakle, i na pitanje državne represije. Represije koja je morala biti daleko sofisticiranija nego u zemljama soclagera, gde se nije moralo voditi računa o mišljenju Zapada, niti hapšenjima i osudama liberalnih elemenata dokazivati s vremena na vreme pravovernost Istoku.


KLUB BUNTOVNIKA
NEMA mnogo ličnosti u modernoj političkoj istoriji Srbije koje se nisu libile da na oltar slobode prinesu svaku žrtvu, izlože se progonu, gubitku lične slobode, imovine, a neretko i života.

Mada bismo mogli početi i od Vuka Karadžića, njegovog izgona i sukoba sa Milošem, iz tog kluba retkih buntovnika protiv apsolutizma u Srbiji DžIDž veka pomenimo najpre Vladimira Jovanovića, oca liberalizma u Srba. Zanesen idealima slobode i pravde nadenuo je svojoj deci imena Slobodan i Pravda (rođena u izgnanstvu u srpskoj Atini - Novom Sadu). Zatim, Svetozara Markovića, prvog socijalistu, koji je mlad preminuo obolevši u kraljevskim kazamatima.
(Nastaviće se)