Prva žrtva staljinista

Piše: Srđan CVETKOVIĆ

U RED političkih disidenata morali bismo uvrstiti i komuniste, pre svega Mošu Pijade, Rodoljuba Čolakovića i druge sa debelim stažom u, doduše, pristojnim zatvorima. Ali, moralo se voditi računa da se uzmu u obzir revolucionarne i terorističke metode borbe koje je KPJ prihavatila u nameri da kao ćelija Kominterne sprovede direktivu o razbijanju Jugoslavije kao versajske tvorevine, što bi, ako ćemo objektivno, i najdemokratskiju državu danas isprovociralo da posegne za silom.
Među predratnim komunistima valja pre svih istaći Živojina Pavlovića (1898-1941), nesvršenog pravnika i publicistu. Zbog jedne od prvih dokumentovanih analiza-kritika staljinizma, "Bilans sovjetskog termidora", platio je glavom. Komunisti su ga streljali u vreme Užičke republike, zajedno sa stotinama drugih narodnih neprijatelja (saslušavao ga je, između ostalih, sam M. Đilas). Čist kao suza uz, Mihajlova i Pekića, jedan od najobrazovanijih među disidentima, svakako je dr Dragoljub Jovanović. Prema stvaralačkom opusu odskaču Pekić, kojem je teško prebrojati dela, zatim Jovanović i Mihajlov. Uopšte, po obrazovanju, mora se primetiti, izdvajaju se politički disidenti demokratskih ubeđenja: Mihajlov, Jovanović, Joksimović i Pekić (doktori i akdemici). Dok se za komuniste, poput Dapčevića, Perovića, Tita, pa i Đilasa, to ipak ne može reći.

PREMA kazivanju Save Bankovića, čak i na robiji dr Dragoljub Jovanović nastojao je da prosveti zatočenike. Tokom ljute zime 1947-1948. na robiji je čitao "Sveznanje", predavao robijašima, a kada je dopuštena štampa, posle 1953, tumačio im je dnevno-političke događaje. Iskusio je i kraljevske i mnogo duže i teže komunističke kazamate i ostao veran ideji zemljoradničke levice.
Za Đilasa se može reći samo prvo, budući da je u Kraljevini robijao zbog boljševičkih ideja i prevratnih namera (koje su građani Srbije najviše osetili po oslobođenju Srbije 1944, a u Crnoj Gori, Hercegovini i okolini Užica već tokom 1941-42, dok se u komunističko doba zalagao za neku vrstu socijaldemokratije negirajući najpre Staljina, Lenjina i Tita, a na kraju svoje duhovne odiseje i samog Marksa.
Jovanović je odležao svoju kaznu do kraja, iako je bilo intervencija spolja da se oslobodi. Dok je, na primer, Dragi Stojadinović, direktor okupacionog "Novog vremena", pušten 1953. godine, iako je osuđen na 15 godina.
Borislav Pekić i advokat Dragić Joksimović, ubeđeni liberalni demokrati smogli su hrabrosti da i u to najcrnje vreme prkose režimu, prinoseći na oltar slobode svoje zdravlje (Pekić), a Joksimović i sam život (umro je u mitrovačkoj kaznioni jula 1951).
Poštovanja je vredna i pobuna Mihajla Mihajlova i principijelan stav koji ga je odveo najpre na robiju, a zatim u višedecenijsku emigraciju. S druge strane, kako sam Mihajlov tvrdi, on je bio nateran u disidentstvo Titovim prozivkama i napadima, kao i Đilas. Drugi buntovnici, poput mladog Pekića i Joksimovića, poneseni političkim idealizmom i ambicijama, svesno su plivali uz vodu bez obzira na posledice, iako nisu bili napadnuti.
Po godinama, u kojim je prvi put dopao zatvora izdvaja se 18-godišnji Pekić. Mihajlov je imao 35, Đilas 44, Jovanović 51, a Joksimović 56 godina. Ubedljivo najstariji među "političkim" svakako je Kumanudi. Kada je drugi put dopao zatvora već je bio duboko u osmoj deceniji života, pa ipak je izdržao kaznu. Prema dužini staža na robiji od skoro četvrt veka najviše poštovanja zaslužuju Đura Đurović, član CNK Draže Mihailovića. Suđeno mu je dva puta, a ukupno je odležao 22 godine. Zatim Vlada Dapčević, poznati ibeovac, 21 godinu; Sava Banković, profesor teologije i sveštenik, 19; Mileta Perović, ibeovac i sekretar ilegalne NKPJ, 19 godina robije.
Najviše je suđeno Mihajlu Mihajlovu, čak četiri puta, Milovanu Đilasu tri, Dragoljubu Jovanoviću tri, Vladu Dapčeviću dva, Savi Bankoviću dva, Mileti Peroviću dva, Đuri Đuroviću dva, Vojislavu Šešelju dva, Aliji Izetbegoviću dva...
Još jedan fenomen: neretko, disidenti koji su bili prognani ili su bili na robiji ubrzo bi se našli u ministarskim ili premijerskim foteljama npr. Nikola Pašić, J. B. Tito, Alija Izetbegović, Franjo Tuđman, Vojislav Šešelj, Vuk Drašković... (Pa tako, kad je Đilas došao na robiju u Sremsku Mitrovicu, sam upravnik Milenović drhtao je pred njim ne smevši da ga pogleda u oči, jer, ko zna, možda sutra opet bude na vlasti!) Ubedljivo se izdvajaju disidenti iz komunističkog perioda, što je još jedan prilog tezi o neuporedivom intenzitetu komunističke represije, ako se ne uzmu u obzir uslovi u zatvorima za "političke" i drugi faktori.
Prema socijalnom poreklu, neki potiču iz provincije i sa sela (Joksimović, Jovanović), drugi više-manje iz gradske sredine (Mihajlov, Pekić). Zajedničko im je bogato životno iskustvo, česta putovanja i promena mesta boravka još u mladosti. Među deset disidenata sa najvećim stažom na robiji, pored Srba, čak trojica su Crnogorci (podatak koji bi mogao poslužiti kao prilog za proučavanje dinarskog mentaliteta i teške savitljivosti, neko bi rekao čvršćih principa ovih brđana).


MALI I VELIKI ZATVOR
KADA se porede iskustva političkih disidenata treba imati u vidu da su zatvorski uslovi i stepen poštovanja prava političkih osuđenika u komunističkom periodu bili na neuporedivo nižem nivou nego u Kraljevini Jugoslaviji, kada su oni imali privilegovan položaj (čak mogućnost dobijanja štampe, prevođenja knjiga, slikanja...).
Pod komunistima, naročito u prvoj dekadi njihove vlasti, bili su izloženi torturi, i to ne samo u istražnom postupku, već i na robiji, primorani na težak, čak ubitačan, fizički rad. Bilo je pritisaka na familije, otežanog školovanja, uskraćivanja socijalnih prinadležnosti i sl. Ovakvo stanje najbolje odslikava pekićevsko-orvelovska sintagma o totalitarnoj državi kao velikom zatvoru, gde za čoveka od slobode duha gotovo da je svejedno da li se nalazi u onom malom, pravom zatvoru ili većem, imaginarnom - svemoćnoj državi.
(Nastaviće se)