Zaseda za generale

Piše: Srđan CVETKOVIĆ

DOKTOR Đura Đurović, pravnik, šef novinske agencije i sekretar Centralnog nacionalnog komiteta, kao stipendista "Politike" doktorirao je prava na Sorboni u Parizu. Pre Drugog svetskog rata bio je v. d. direktora za snabdevanje grada Beograda, ali i novinar i urednik Ujedinjenog srpstva. Od 1925. član je lože slobodnih zidara u Parizu "General Penje". Anglofilski i antikomunistički orijentisan, tokom Drugog svetskog rata pristupio je Ravnogorskom pokretu, gde je od 1942. radio u Propagandnom odseku kao redaktor radio-informacija Vrhovne komande JVO za inostranstvo. Po Đurovićevom priznanju, preko njega je išao "lični kanal Draže Mihailovića sa Slobodanom Jovanovićem, mimo znanja engleskih merodavnih faktora". Nalazio se u Pripremnom odboru Svetosavskog kongresa, a po osnivanju Centralnog nacionalnog komiteta izabran je za sekretara (juna 1944). Zajedno s kapetanom Predragom Rakovićem predstavljao je JVO na pregovorima sa Crvenom armijom, 18. oktobra u Brđanima kod Čačka. Pregovori su održani na inicijativu Belova, komandanta 123. streljačke divizije. Dogovorili su se o saradnji sa Rusima i partizanima, kao i da imena oficira i jedinica koje sarađuju budu emitovana na Radio Beogradu. Đurović i Raković su smatrali da je put ka Bosni propast. Verovali su u pregovore sa Rusima i partizanima i nadali se nekom kondominijumu vlasti.
ČETNICIMA je sadržinu ugovora prevela supruga Dragiše Vasića - Tanja, profesor ruskog. Krajem 1944. Đurović se nije povlačio sa glavninom četničkih snaga, već se krio u Srbiji kod prijatelja i rođaka, da bi se, konačno, početkom 1945. sam predao novim vlastima. Suđenje petorici članova Centralnog nacionalnog komiteta trajalo je od 26. jula do 6. avgusta 1945. Održano je pred Višim vojnim sudom, u prostorijama Pravnog fakulteta u Beogradu. Đurović je osuđen na 20 godina zatvora sa prinudnim radom i na 10 godina gubitka političkih i građanskih prava.
Prema svedočenju zatvorenika, kao dinamičan i ambiciozan čovek na robiji se nije podnosio sa Stevanom Moljevićem, a bio je veoma blizak sa socijalistom Aleksandrom Pavlovićem, sa kojim je boravio u istoj ćeliji. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici izdržao je 16 godina i 10 meseci, sve do amnestije 1962.
Ponovo je uhapšen 1973. i osuđen na pet godina zatvora 1974. Ovog puta, zbog pisanja obaveštajnih elaborata i pisama, kao i zbog veze sa emigrantskom četničkom organizacijom SOPO u periodu 1964-1969. Za njega, može se reći, da je, uz ibeovca Vladu Dapčevića i protu Savu Bankovića, politički delinkvent koji je najviše vremena proveo u zatvoru.
Banković Sava - sveštenik, protojerej i stavrofor, rodom je iz okoline Kragujevca. Otac mu je streljan u Kragujevcu 21. oktobra 1941, a brat je poginuo u nemačkom zarobljeništvu. Dva puta je osuđivan na smrt i dva puta na robiju. Rat ga je, kao profesora, zatekao u Aleksincu, a kraj rata u Vrnjačkoj Banji, na istom poslu gde je i uhapšen novembra 1944. Ozrenski partizanski odred ga je pozvao 1944. da im se pridruži, što on odbija, pa ga partizanski sud osuđuje na smrt. Po oslobođenju, uhapšen je 16. decembra 1944. i Vojni sud u Nišu osuđuje ga na smrt zbog saradnje sa JVO. Međutim, Viši vojni sud u Kragujevcu 23. maja 1945. preinačio je kaznu na 15 godina robije, koju je celu izdržao u Sremskoj Mitrovici.
Drugog puta je uhapšen kao sveštenik u Beškoj i osuđen je 1973. zbog neprijateljske propagande na šest godina zatvora, tj. zbog posedovanja knjiga i letopisa koji sadrže neprijateljsku propagandu i zbog saradnje sa političkom emigracijom. Posle izlaska iz zatvora, dugo je živeo kao monah u manastiru Rakovac na Fruškoj gori.
POSLE Rezolucije IB-a i 5. kongresa KPJ, pukovnik Vlado Dapčević, generali Arso Jovanović i Branko - Kađa Petričević, pod izgovorom da idu u lov, pokušali su da prebegnu preko rumunske granice u noći između 11. i 12. avgusta 1948. Naleteli su na zasedu, u kojoj su stradali A. Jovanović i njihov vodič. Petričević je uhapšen narednog dana, dok je Dapčević lišen slobode tek 2. septembra kod Subotice, prilikom pokušaja bega, ovog puta preko mađarske granice. Suđenje je održano gotovo dve godine kasnije, juna 1950, pred Vojnim sudom u Beogradu.
Zamenik javnog tužioca JNA Vlado Lukić odbio je da podigne optužnicu protiv njih, zbog čega je i sam ubrzo uhapšen, osuđen kao informbirovac na 14 godina robije i završio na Golom otoku. Optužnica koju je podigao vojni tužilac Ilija Kostić teretila ih je da su radili na razbijanju jedinstva i odbrambene moći Armije, te da su izdali domovinu i "pogazili zakletvu vernosti narodu i vrhovnom komandantu", ilegalno organizujući grupu izdajnika, s namerom da se silom i uz intervenciju strane države zbace vrhovni organi narodne vlasti FNRJ. Osuđeni su na po 20 godina zatvora. Odležali su po osam godina, jer su pušteni prilikom opšte amnestije decembra 1956.
Njihovo ponašanje na robiji i kasnije sasvim je različito. Vladimir Dapčević je tokom cele svoje informbirovske biografije ostao tvrdo jezgro staljinizma. Kaznu je služio u "Zabeli", Staroj Gradiški i na kraju na Golom otoku.
Nije ga slomila ni zloglasna Petrova rupa u kojoj ga je, između ostalih, kao aktivista najviše tukao rođeni brat. Po izlasku sa robije zaposlio se u UFUS-u (Udruženju filmskih umetnika Srbije), gde je ostao do 1958, kada je prebegao u Albaniju, da bi zatim preko Rumunije završio u Moskvi. Kao nemiran i revolucionaran duh, ni tamo se nije smirio, niti je naišao na razumevanje.


MONTIRANI PROCES
VLADO Dapčević je pričao kako mu je jedan Rus rekao da u Rusiji takve ličnosti kao što je on ne postoje od Oktobarske revolucije, ako su uopšte postojale. Zbog navodnog sovjetskog oportunizma seli se u Belgiju i planira čak odlazak na Kubu.
Drugog puta je uhapšen 8. avgusta 1975, posle skandaloznog kidnapovanja u Rumuniji, uz pomoć rumunske službe bezbednosti, iako je Dapčević bio belgijski državljanin. Tom prilikom su poginula dvojica pratilaca (A. Opojević i Đ. Stojanović). Odbija da potpiše da je uhapšen u Jugoslaviji - kako je glasila zvanična verzija - a na tajnom i montiranom suđenju osuđen je na smrt, ali je kazna ublažena zbog godina, porodice, kao i učešća u NOB-u na 20, a zatim i na 15 godina. Odležao je 13 godina u KPD "Zabela". Juna 1988. je pušten.
Vreme provedeno na robiji - 21 godina i dva meseca - nije otupelo njegova ideološka shvatanja. Po izlasku s robije izjavljuje: "Ja danas nikom toliko ne verujem kao Albanskoj partiji rada!"
(Nastaviće se)