Oštro po Marksu

Piše: Srđan CVETKOVIĆ

MILOVAN Đilas, ako ne najveći, onda je bez sumnje najslavniji disident. Nesvršeni student filozofije, književnik i prevodilac, predratni ilegalac, robijaš, član Politbiroa KPJ, jedan od najbližih Titovih saradnika tokom rata i neposredno posle rata, general, ministar, šef Agitpropa i predsednik Savezne skupštine. Bio je jedna od najisturenijih javnih figura partijske države.

Pre rata, kao revolucionarni komunista proganjan je i osuđen 1932. godine na tri godine zatvora, zbog antidržavne delatosti. Kaznu nije u celosti izdržao. Važio je za rečitog ideologa i oštrog revolucionara, ponekad i brutalnog - u vreme „druge faze revolucije“ i prilikom učvršćivanja nove vlasti - ali potom i za jednog od najliberalnijih funkcionera partije i države.

Đilasov put u disidentstvo započet je (1948−1950) odbranom od Staljinovih napada i kritikom staljinizma u SSSR-u. Nastavljen je traganjem za novim modelom socijalizma, uvođenjem samoupravljanja i zalaganjem za novu ulogu KPJ (1950−1952). Prelomni trenuci nastupili su krajem 1953. i početkom 1954. godine. Tada Ćilas objavljuje seriju članaka u partijskom listu "Borba", koji se „prorađuju“ u partijskim organizacijama čitave zemlje, u traganju za mogućnostima „demokratizacije“.

NAJVEĆI odjek imala su Đilasova gledišta o političkim slobodama. On smatra da je monopol jedne partije nužan u ratu, a suvišan u miru. Da bi monopol nestao, neophodno je, pre svega, osloboditi se iluzije da su komunisti "ljudi naročitog kova". Treba shvatiti da i van partije postoje svesne socijalističke snage. Nužno je, takođe, ukloniti otpore demokratizaciji, koji potiču prvenstveno od profesionalnih političara. No, demokratizacija, onako kako je Đilas tada zamišlja, isključuje formiranje bilo kakvih autonomnih grupa, a posebno političkih stranaka (bespartijska demokratija). Tako nešto Đilas ocenjuje kao vraćanje unatrag. Reč je samo o promeni shvatanja i ponašanja pojedinaca, u prvom redu komunista, unutar okvira datog političkog poretka.

Oštrica njegove kritike najviše je uperena prema zastarelom metodu rada partijskih organizacija, kojima dnevni red diktiraju „odozgo“, te one diskutuju mahom u prazno, uglavnom mimo problema stvarnog života. „Očevidno“, ističe Đilas, „nikome ne pada na pamet da bude protiv Saveza komunista. Ali, izgleda da je opravdano biti protiv staljinističkih ostataka u njemu, ili još tačnije − protiv staljinističke varijante lenjinističke partije, jer baš to u svakom pogledu, a naročito u pitanju demokratije, koči dalji razvitak“.

Na putu „demokratizacije“ nalazi se i moralna hipokrizija u partijskim vrhovima, koju on prikazuje u ogledu "Anatomija jednog morala", objavljenom u časopisu "Nova misao", januara 1954, neposredno pred plenum CK SKJ, sazvan zbog „slučaja Ćilas“.

Tako se fanatični i eksponirani boljševik koji je sa žarom i bez milosti progonio narodne neprijatelje preobrazio u fanatičnog kritičara staljinizma, lenjinizma, pa na kraju i samog Marksa. Osuđen je prvi put zbog svojih jeretičkih natpisa uslovno januara 1955. na godinu dana. Zatim, ubrzo i drugi put, 1956, na tri godine, zbog izjave agenciji AFP u vezi sa izlaganjem FNRJ u Savetu bezbednosti OUN i uzdržavanja od glasanja u prilog stavljanja na dnevni red događaja iz 1956. u Mađarskoj.

I SLEDEĆE godine mu je suđeno. Opet pred Okružnim sudom u Beogradu, zbog knjige "Nova klasa", koja je štampana u Njujorku, dok je on bio u zatvoru. Kazna je, budući da se još uvek nalazio na robiji zbog izjave AFP-u, spojena u jedinstvenu od devet godina što je značilo da je sada osuđen na šest. Amnestiran je početkom 1961. godine, uoči Konferencije nesvrstanih u Beogradu.

Amnestija je izvršena na mala vrata, posle jednog oportunog pisma koje mu je podmetnuto da potpiše. No, ubrzo, već 1962, i treći put je završio u zatvoru, posle objavljivanja knjige "Razgovori sa Staljinom". Sada je, za razliku od prethodnih slučajeva, optužen ne za neprijateljsku propagandu, već za „odavanje državne tajne“ starije od 15 godina. Sud sada zbraja sve kazne i osuđuje ga na jedinstvenu kaznu od 13 godina. Baš tih dana, početkom 1962, u Skupštini Jugoslavije podnet je novi paragraf Krivičnog zakonika, po kome se može suditi i licima koja odaju državnu tajnu iako više nisu na funkciji, što se odnosilo na Đilasa. Izdržao je, ipak, samo nepunih devet godina, kada je posle pada Rankovića pušten. Njegovu hrabrost, tvrdoglavost i upornost u odbrani svojih stavova dokazuju i pisma Titu „na Ti“, u kojima traži oslobađanje Mihajlova, marta 1967. godine (s kojim će kasnije uspostaviti prijateljstvo). Mora se reći da je na robiji ipak uživao privilegije kao bivši visoki funkcioner. Čak je imao pisaću mašinu i nosio civilno odelo, a sam upravnik mitrovačkog zatvora Milenović drhtao je pred njim.

No, i po izlasku s robije je praćen, ali više nije proganjan i zatvaran. Neprekidno je bio pod prismotrom UDB-e i to čak neprikrivenom. Prema jednoj anegdoti toliko se navikao na prisustvo udbaša da im je neretko plaćao autobusku kartu ili piće. Jednom je čak Đilas u šali (1979) došavši po trofejno oružje iz Drugog svetskog rata u SDB, rekao: „Hapsite me malo češće kako bi se moje knjige u inostranstvu bolje prodavale!“


NOVA KLASA
O SVOM životnom putu sam Đilas je rekao da ga je "počeo kao vernik i misionar komunizma“, da bi se, suočen s imperijalnim pretenzijama SSSR-a, preobrazio u kritičara staljinizma, a potom u borca za demokratiju. „Ideja Nove klase“, prema Đilasovom kazivanju, „konačno je domišljena i oformljena u knjigu, u neposrednoj vezi s novim, bezmilosnim napadom na mene: Centralni komitet je zabranio da se štampa literarni opis mog detinjstva, `Besudna zemlja`, premda u njoj nije bilo ničeg, bukvalno ničeg, što bi na bilo koji način kritikovalo komunizam ili poredak u Jugoslaviji. Tu zabranu sam shvatio kao ucenu: ili ćeš se pokoriti i posramiti ili ti sledi bukvalna duhovna smrt. Umesto kolebanja, u meni se dovršila rešenost: boriti se časnim sredstvima tamo gde je to moguće − svojim spisima u inostranstvu.

A zaoštrilo se i dozrelo saznanje: to je tako jer je komunizam na vlasti ’evoluirao’ u monopolističku ideologiju, a komunisti u zatvoren privilegisani sloj, u svojevrsnu novu klasu."
(Nastaviće se)