Ruganje kao zavera

Piše: Srđan CVETKOVIĆ

ADVOKAT, prvak i poslanik Demokratske stranke Dragoljub Joksimović, šef kabineta Ministarstva trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije, skupo je platio svoje neslaganje sa diktaturom koju je komunistička vlast diktirala.

Još kao student Joksimović je član Demokratske stranke i predsednik Studentskog demokratskog kluga, saradnik u časopisu "Budućnost" i urednik omladinskog demokratskog lista "Sloboda". Biran je za kmeta Beogradske opštine i poslanika Demokratske stranke za srez Temnićki. U Narodnoj skupštini i u Demokratskom poslaničkom klubu imao je vrlo zapaženu ulogu naročito u Zakonodavnom odboru. Istakao se braneći optužene u političkim procesima posle 1945. zbog čega je na kraju i sam završio na robiji.

Po okončanju Drugog svetskog rata ulazi u prošireni AVNOJ zajedno sa Milanom Grolom i još nekolicinom prvaka Demokratske stranke. U prvim poratnim mesecima oko njih se formira jezgro opozicije koja pokušava da se odupre KPJ prećutnom zavođenju jednostranačke diktature.

Mnogobrojnim zakonskim inicijativama kao što je predlog Zakona o slobodi od straha ili Zakon o pravima građana kod vojnih sudova pokušava da ublaži revolucionarni teror, zajedno sa M. Grolom pokreće list Demokratija koji otvoreno kritikuje režim i ubrzo početkom novembra 1945. sedam bojeva biva zabranjeno (tipografski radnici odbili da ga štampaju).

Istakao se i kao revnosni branilac na procesu Draži Mihajloviću, ali i u drugim političkim procesima, kao što je proces Nacionalnoj revolucionarnoj srpskoj omladini (NPSO), grupi Veljka Guberine i drugim. Zbog toga je napadan u govorima i štampi, čak i od samog J. B. Tita da brani izdaju. Sve to je rezultiralo njegovim hapšenjem 16. juna 1949. zajedno sa još šestoricom najbližih političkih i ličnih prijatelja jer su na slavi ismejavali narodnu vlast i navodno spremali zaveru i pravili vladu u senci. Posle više od trinaest meseci u istražnom zatvoru, osuđen je pred Okružnim sudom u Beogradu na tri godine zatvora s prinudnim radom za delo protiv društvenog uređenja.

Glavnu ulogu u tužbi protiv Joksimovića odigrao je Mita Dimitrijević ("Mita Olivera") bivši narodni poslanik, pomoćnik ministra prosvete i književni koji je ubačen u ovo društvo kao agent-provokator. Posle osude upućen je u Belu Crkvu, zatim KPD "Zabela" kod Požarevca, da bi posle nekoliko meseci bio prebačen u Sremsku Mitrovicu. Robiju je proveo u zloglasnoj Trećoj zgradi, nastavljajući među zatvorenicima svoju političku aktitvnost. Loši zatvorski uslovi pogoršali su njegovo zdravstveno stanje, umro je od angine pektoris 1. avgusta 1951. godine.

DRAGOLjUB Jovanović rođen je 8. aprila 1895. godine u selu Gnjilan kod Pirota, kao treće od šestoro dece obrazovanog, radnog i štedljivog ćilimara Stavre i dobrodušne domaćice Taske, doseljenih u Gnjilan iz Slavinje, sa obronaka Stare planine. Kao odličan učenik osnovnu školu završio je u Pirotu, a gimnaziju u Pirotu i Beogradu. Vrlo brzo je pod uticajem socijalističkih ideja. Po dolasku u Beograd 1912. kao sedamnaestogodišnjak, počinje da objavljuje prve političke članke u "Radničkim novinama", gde upoznaje socijalističke prvake: Dragišu Lapčevića, Tucovića, Bogdana Popovića, ali i Jovana Skerlića Ljubu Davidovića i mnoga druga značajna imena srpske politike toga doba.

Početak Prvog svetskog rata vraća ga nakratko u rodni Pirot, odakle ga vojne vlasti šalju u Makedoniju za učitelja. U Skoplju ga ohridski mitropolit Varnava, nadležan za prosvetu u toj tada srpskoj pokrajini, raspoređuje za učitelja u manastir Lesnovo, gde će ostati do kraja 1914. godine. Od početka 1915. godine do povlačenja preko Albanije novembra iste godine bio je učitelj i bolničar u vojnoj bolnici u Radovištu. Posle prelaska preko Albanije, srpska vlada ga šalje u Francusku, gde studira istoriju i prava, odakle se vraća sa dva doktorata. Tokom Drugog svetskog rata držao se pasivno iako je veći deo aktivista njegove stranke prišao partizanskom pokretu. Neposredno posle okupacije zemlje, u Beogradu na inicijativu Broza, prvi put srešće se sa Titom. Bilo je to u jednoj kući u Takovskoj ulici, 5. juna 1941. godine. Broz je, u prisustvu dr Ivana Ribara, Sretena Žujovića i Blagoja Neškovića bio direktan. Upitao je Jovanovića da li je NSS "za sovjetsku vlast", jer će KPJ sarađivati samo sa takvim političarima. Profesor je kasnije zapisao: "Čovek me je gledao pravo u oči i taj pogled nije bio ni blag ni ravnodušan..." Rat je proveo krijući se kod svojih rođaka i saradnika po Beogradu i Srbiji. Prvi put je pozvan krajem 1942. da se prebaci na slobodnu teritoriju u zapadnoj Bosni. Poslednji poziv da se priključi partizanima upućen mu je septembra 1944. godine, ali se on izgovarao bolešću.

Da Titov pogled nije bio blag uverio se odmah po oslobođenju kada je uhapšen od OZN-e i celu noć saslušavan od Slobodana Penezića Krcuna uz sarkastičnu primedbu:

"Kamo vas, gospodine profesore? U Beograd stiže i general Ždanov, a vas nema da se javite".


KAKO VREME LETI
PROTIV Dragoljuba Jovanovića je 1947. organizovan sudski proces u kojem je optužen za izdaju, špijunažu i antidržavnu zaveru zajedno sa još jednim frontovcem iz HSS Franjom Gažijem, te još nekoliko lica. Bilo je to vreme kada su po direktivi Kominterne od Poljske do Bugarske agrarni lideri jedan za drugim suđeni. Osuđen je čak na devet godina zatvora koje je u celosti izdržao i pored pritisaka spolja da bude oslobođen (najviše britanskog ministra spoljnih poslo va A. Idna).

U njegovom zatvorskom kartonu stoji da je tri puta disciplinski kažnjavan i da nije revidirao politički stav, već je i u zatvorskim uslovima nastavio sa kritikom vlasti. Dalje izdržavanje kazne mu je stoga oprošteno tek 28. novembra 1955. Tako je sa ovih devet ukupno izdržao blizu 12 godina zatvora i to tri u kraljenjvskim, a devet u komunističkim. Navodi se anegdota po kojoj je Tito kada je izvešten da je Dragoljub izašao sa robije uzviknuo "Au, majku mu, kako vreme brzo leti!"
(Kraj)