Šta kažu sveti spisi

Piše: Bart D. Erman

MALO je onih među nama koji sumnjaju da tekst Novog zaveta nije verna kopija Isusovih reči i doslovni prepis onoga što su o utemeljivaču hrišćanstva napisali njegovi učenici. To uverenje naročito je učvršćeno posle pronalaska štamparske mašine, koja je omogućila da precizna reprodukcija teksta postane stvarnost. A skoro hiljadu i po godina pre toga rukopise Novog zaveta svojeručno su umnožavali pisari izloženi snažnom uticaju teoloških, kulturnih i političkih rasprava svoga vremena. O tome najbolje svedoče sačuvani novozavetni tekstovi. Oni obiluju ne samo greškama, već i namernim izmenama koje umnogome otežavaju rekonstrukciju originalnih Hristovih reči.
Bart D. Erman, vodeći svetski stručnjak za biblijska pitanja, u knjizi koja nosi naziv “Isus to nije rekao”, otkriva ko je i zašto menjao tekstove Novog zaveta. Erman je profesor na katedri za religijske studije Univerziteta Severna Karolina, u Čepl Hilu (SAD). Slovi za jednog od najvećih autoriteta za istoriju Novog zaveta, ranu crkvu i Isusov život.
Punih 30 godina, on je posvetio rekonstrukciji originalne reči Novog zaveta. U knjizi “Isus to nije rekao”, Erman iznosi veliki broj dokaza o mnoštvu grešaka i namernih izmena koje su drevni prepisivači Novog zaveta načinili, ukazujući na veličine njihovog uticaja na Bibliju koju danas čitamo. Do svojih zaključaka autor je došao upoređivanjem najstarijih sačuvanih rukopisa sa njihovom kasnijom transformacijom.
Govoreći o svom studiranju Svetog pisma, koje je počelo 1973. godine na Biblijskom univerzitetu Mudi u Čikagu, Erman kaže da je ono od njega, kao i od drugih studenata, tražilo drastičnu promenu načina života. Na Mudiju je postojao etički “kodeks”. Studenti su morali da potpišu da neće pušiti, piti, plesati, igrati karte i gledati filmove.
- Svi studenti i profesori morali su da daju pismenu izjavu da je Biblija nepogrešiva reč Božja - kaže Erman. - Ona je u potpunosti nadahnuta i predstavlja apsolutno verbalno nadahnuće.

Nezgrapni prevod

ERMAN je odlučio da mu glavni smer bude biblijska teologija. Svi kursevi koje je pohađao podrazumevali su taj stav i poučavali u tom stavu, dok se svaki drugi smatrao pogrešnim, čak i jeretičkim.
- Ali, postojao je jedan očigledan problem sa tvrdnjom da je Biblija verbalno nadahnuta, a povezan je sa svim onim što je u njoj rečeno - piše Erman. - Zašto? Zato što mi zapravo nemamo izvorne spise Novog zaveta. Imamo samo kopije tih spisa sačinjene godinama kasnije - u najboljem slučaju, mnogo godina kasnije. Štaviše, nijedna od tih kopija nije potpuno tačna i precizna, pošto su ih prepisivači nenamerno ili namerno mestimično menjali. Svi prepisivači su to činili. Zato, umesto da imamo nadahnute autografe (originale) Biblije, imamo samo njihove kopije sa nizom grešaka.
Erman ističe da je zbog toga jedan od najtežih zadataka bio da se utvrdi šta originali Biblije kažu, imajući u vidu da su (1) oni bili nadahnuti i (2) da ih mi nemamo.
- Moram da kažem - piše Erman - da mnogi moji prijatelji na Mudiju uopšte nisu smatrali da je taj zadatak bitan i interesantan. Bili su zadovoljni tvrdnjom da su autografi bili nadahnuti i manje ili više zapostavljali su problem da ti izvorni tekstovi nisu preživeli. Ali, za mene je to bio gorući problem. Bog je nadahnuo upravo reči Svetog pisma. Svakako da onda moramo da znamo koje su to reči bile, ako hoćemo da znamo kako nam ih je on preneo, pošto su te reči bile njegove reči, i pošto nam neke druge reči (one koje su prepisivači namerno i nenamerno uneli), neće mnogo pomoći da saznamo njegove reči. Da bi dopro do izvornih biblijskih tekstova, Erman je dobro naučio grčki i hebrejski jezik. Učenje ovih jezika za njega je, kaže, bilo bogato iskustvo i značajno je uticalo na njegovo viđenje svetih knjiga:
- Brzo sam uvideo da se potpuno značenje i nijanse grčkog teksta Novog zaveta mogu shvatiti samo kad se on čita i proučava na izvornom (grčkom), a isto važi i za Stari zavet napisan na hebrejskom.
Istovremeno, to je počelo da ga nagoni da preispituje svoje poimanje Svetog pisma kao verbalno inspirisane reči Božje.
- Ako se potpuni smisao Svetog pisma može shvatiti jedino kada se ono prouči na grčkom i hebrejskom, zar to ne znači da većina hrišćana koji ne razumeju te stare jezike, nikad neće imati potpuni pristup onome što Bog želi da oni znaju - upitao se Erman. - Kakve koristi imamo od toga da kažemo da je te reči nadahnuo Bog, kad su za većinu ljudi one nedostupne, a dostupan im je samo njihov manje ili više nezgrapan prevod na neki jezik, kao što je engleski, koji nema nikakve veze sa izvornim rečima.

Greške prepisivača

ERMAN, zatim, kaže:
- Jedna je stvar reći da su originali bili nadahnuti, ali je realna činjenica da mi nemamo te originale, pa mi tvrdnja da su oni bili nadahnuti nije od koristi ukoliko nisam u stanju da rekonstruišem originale. Štaviše, najveći broj hrišćana u čitavoj istoriji crkve nikad nije imao pristup originalima, što njihovu nadahnutost čini spornom.
Mi ne samo da nemamo originale, nego nemamo ni prve prepise originala. A nemamo čak ni prepise prepisa originala, pa ni prepise prepisa prepisa originala.
- Imamo - nastavlja Erman - samo prepise koji su načinjeni kasnije, mnogo kasnije. U najvećem broju slučajeva to su prepisi koji su nastali mnogo vekova kasnije. A svi ti prepisi međusobno se razlikuju na više hiljada mesta. Razlikuju se na toliko mnogo mesta da čak i ne znamo koliko razlika ima. Možda je najlakše da to izrazimo poređenjem: Ima više razlika među našim rukopisima nego što ima reči u Novom zavetu.
Erman naglašava da je najveći broj tih razlika potpuno nevažan i nebitan. Veliki deo naprosto pokazuje da drevni prepisivači nisu bili ništa pismeniji nego što je to većina ljudi danas. A nisu imali ni rečnike, a kamoli automatskih provera onog što je napisano.
- Pa i da je sve tako, šta da radimo sa svim tim razlikama? - pita se Erman. - Ako neko insistira na tome da je Bog nadahnuo svaku reč Svetog pisma, šta to vredi ako nemamo reči Svetog pisma. Na nekim mestima mi naprosto ne možemo da budemo sigurni da smo tačno rekonstruisali izvorni tekst. Mada je teško shvatiti značenje reči u Bibliji, ako čak i ne znamo koje su to reči!

Ljudska knjiga

Priznaje da je to postao problem u njegovom shvatanju nadahnuća, jer je uvideo da Bogu ne bi bilo ništa teže da sačuva reči Svetog pisma nego što mu je bilo da ih u početku nadahne:
- Ako je Bog želeo da narod ima njegove reči, svakako da bi mu ih dao (pa bi ih, verovatno, dao na nekom jeziku koji svi ljudi mogu da razumeju, umesto samo na grčkom i hebrejskom). Razmišljao sam: činjenica da mi nemamo te reči, jasno pokazuje da ih on nije sačuvao za nas.
Ako Bog nije izveo to čudo, onda izgleda da nema razloga da mislimo da je izveo ono prethodno čudo - da nadahne te reči.
Erman kaže da je njegova vera bila u potpunosti zasnovana na određenom posmatranju Biblije kao potpuno nadahnute, nepogrešive Božje reči. Ali, proučavanje grčkog Novog zaveta i starih rukopisa dovelo je kod njega do korenitog preispitivanja razumevanja prirode Biblije.
- Bile su to za mene seizmičke promene. Biblija je počela da mi izgleda kao veoma ljudska knjiga. Baš kao što je ljudski rod dao pisare koji su prepisivali i menjali tekstove Svetog pisma, tako je ljudski rod dao autore koji su izvorno napisali tekstove Svetog pisma.
Knjiga je bila ljudska od početka do kraja. Napisali su je razni autori u raznim periodima i na raznim mestima da bi odgovorili raznim potrebama.
- Nema sumnje - nastavlja Erman - da je veliki broj tih autora osećao da ih je Bog nadahnuo da kažu to što su rekli, ali oni su imali sopstvene uglove posmatranja, sopstvena verovanja, sopstvena shvatanja, sopstvene potrebe, sopstvene želje i sopstvene teologije.
A ti uglovi posmatranja, perspektive, pogledi, potrebe, želje, razumevanja i teologije oblikovali su sve što su oni rekli. U svemu ovde navedenom oni su se međusobno razlikovali.
- Između ostalog to znači - zaključuje Erman - da Marko nije govorio isto što i Luka, zato što nije hteo da kaže isto što i Luka. Jovan se razlikuje od Mateja - nisu isti. Pavle se razlikuje od Dela apostolskih.
A Jakov se razlikuje od Pavla. Svaki od tih autora pripada ljudskom rodu i mora da se čita da bi se videlo šta on ima da kaže (pod pretpostavkom da je muškarac u pitanju), a ne sa idejom da on govori isto, ili saglasno, ili dosledno onome što i svi drugi autori imaju da kažu. Na kraju krajeva, Biblija je veoma ljudska knjiga.

KNJIGU ”Isus to nije rekao”, po kojoj je napravljen feljton, možete
naručiti kod izdavačke kuće ”Babun” na tel. 011-3510 669
i 063 8930 278, kao i na imejl babun@sezam pro.yu
(Nastaviće se)