Pokojna planeta Zemlja

Piše: Bart D. Erman

ZA vreme Ermanovih studija na Biblijskom institutu Mudi, najpopularnija knjiga među studentima bio je apokaliptički nacrt naše budućnosti koji je opisao Hol Lindzi. Njegova knjiga “Pokojna velika planeta zemlja” bila je u to vreme “bestseler” knjiga dokumentarne literature na engleskom jeziku.
- Lindzi je - kaže Erman - kao i mi na Mudiju, verovao da je Biblija potpuno nepogrešiva u svakoj svojoj reči. Do te mere nepogrešiva da čitajući Novi zavet možete saznati ne samo kako Bog hoće da vi živite i u šta hoće da verujete, već i šta sam Bog planira u budućnosti i šta će učiniti da to postigne. Svet, kaže Lindzi, ide ka apokaliptičkoj krizi katastrofalnih razmera, a iz nepogrešivih reči Svetog pisma može se saznati i kada će se sve to dogoditi. Mene je posebno pogodila reč “kada”.
U knjizi “Pokojna velika planeta zemlja” autor je ukazao na Isusovu parabolu o smokvi kao na indikaciju kad možemo da očekujemo budući Armagedon (Biblijsko poprište konačne bitke dobra i zla). Na pitanje svojih učenika, koji su hteli da saznaju kada će doći “kraj sveta”, Isus odgovara:
“Od smokve naučite se priči. Kada se već njezine grane podmlade i ulistaju, znate da je blizu leto. Tako i vi kada vidite sve ovo, znajte da je (sin Čovekov) blizu kod vrata. Zaista vam kažem: Ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude”. (Mat. 24:32-34)

Čije su reči

Šta ova parabola znači? Na ovo pitanje Erman odgovara:
- Lindzi, u uverenju da je to nepogrešiva reč samog Boga, dešifruje njegovu poruku ukazujući na to da se u Bibliji “smokva” često koristi kao simbol za narod Izraela. Šta bi, dakle, značilo da ona pusti svoje listove? To bi značilo da se taj narod, pošto je spavao tokom jednog perioda (zime) vraća u život. A kad se Izrael vratio u život? Godine 1948, kad je ponovo postao suverena država. Isus ukazuje da će se kraj sveta dogoditi u istoj generaciji koja je bila svedok tog zbivanja. A koliko traje jedna generacija u Bibliji? Četrdeset godina. I eto božanski nadahnutog učenja iz samih Isusovih usta: Kraj sveta će se dogoditi pre 1988, četrdeset godina posle ponovne pojave Izraela.
Za studente Biblijskog univerziteta Mudi u Čikagu to tumačenje bilo je potpuno ubedljivo:
- Možda to izgleda čudno iz današnje perspektive imajući u vidu da je 1988. godina prošla bez “kraja sveta”, ali sa druge strane, milioni hrišćana još uvek veruju da se Biblija može čitati bukvalno kao potpuno nadahnuta u svojim predviđanjima onoga što će uskoro da nas zadesi i dovede istoriju, kakvu mi poznajemo, do njenog kraja.
Mnogi hrišćani, smatra Erman, nikada nisu gajili jedan takav bukvalan stav prema Bibliji, pa za njih to predstavlja jednostrano i neiznijansirano gledište, da ne kažemo bizarno i nepovezano sa stvarima vere.
- Ali, još uvek ima mnogo ljudi koji na Bibliju gledaju na taj način - kaže Erman. - Povremeno viđam nalepnice na branicima automobila na kojima piše: “Bog je tako rekao, ja verujem u to, i to sve rešava”. Moj odgovor na to je uvek: Šta ako to Bog nije rekao? Šta ako knjiga za koju smatrate da vam donosi Božije reči umesto njih sadrži ljudske reči? Šta ako Biblija ne daje potpuno pouzdane odgovore na pitanja savremenog doba - pitanja abortusa, ženskih prava, prava homoseksualaca, verske dominacije, demokratije zapadnog tipa i slično.
Erman postavlja još neka pitanja: Šta ako sami moramo da osmislimo svoj život i svoju veru i da ne pravimo od Biblije lažnog idola - ili proročište koje nam otvara direktnu liniju komunikacije sa Svemogućim. I daje odgovor: Postoje jasni razlozi zbog kojih ne bi trebalo da Bibliju posmatramo kao nepogrešivi vodič za život: između ostalog i zbog toga da na mnogo mesta mi (čak i kao naučnici, a ne samo kao obični čitaoci) ne znamo koje su reči verodostojno stajale u Bibliji.
Naravno, hrišćanstvo je počelo sa Isusom, kaže Bart Erman u knjizi “Isus to nije rekao”. Isus je bio jevrejski rabin (učitelj), prihvatao je autoritet Tore, a moguće i ostalih jevrejskih svetih knjiga. Kao i drugi rabini njegovog doba, i Isus je smatrao da se Božija volja može naći u svetim tekstovima, posebno u Mojsijevim zakonima. On je čitao te spise, proučavao ih, tumačio i njih se držao.
Isusovi sledbenici od samog početka bili su Jevreji. Oni su visoko uvažavali te knjige koje su pripadale njihovoj tradiciji. I tako su, već na samom početku hrišćanstva, pripadnici nove religije, Isusovi sledbenici, u Rimskom carstvu, bili neobična pojava. Kao i Jevreji pre njih. Zašto? Zato što su, za razliku od gotovo svih drugih, sveti autoritet pripisivali svetim knjigama. Hrišćanstvo je od početka bilo religija knjige.

Religija knjige

U prvim vekovima posle Isusove smrti, za hrišćanske zajednice u razvoju bile su važne različite vrste spisa. Najranija svedočenja o hrišćanskim zajednicama potiču od poslanica koje su pisale hrišćanske vođe. Apostol Pavle je za to prvi i najbolji primer. On je osnivao crkve po čitavom istočnom Sredozemlju, uglavnom po urbanim centrima. Ubeđivao je pagane (pripadnike poluteističkih religija Rimskog carstva) da je jevrejski Bog jedini kojem se treba moliti. Za Isusa je govorio da je Božiji sin, koji je sve grehe ovog sveta uzeo na sebe i umro zbog njih, i koji će se uskoro vratiti radi suda na zemlji.
Pošto bi preobratio određen broj ljudi u jednom mestu, Pavle je odlazio u drugo. Ali, ukorenjivanje nove vere nije išlo glatko. Do Pavla su dolazile vesti da se pripadnici nekih hrišćanskih zajednica ponašaju loše. Iza Pavla dolazili su “lažni učitelji” koji su prenosili ideje suprotne njegovim. Neki članovi zajednice sledili su lažna učenja, negde se pojavio i nemoral. Takvim zajednicama Pavle je slao povratna pisma, sa uputstvom šta da rade. Vremenom je određen broj tih pisama stekao status svetih spisa. U Novi zavet uključeno je oko 13 poslanica napisanih u Pavlovo ime. Prvi hrišćanski spis koji posedujemo je Pavlova poslanica Solunjanima. Smatra se da je napisana 49. posle rođenja Hrista, i oko 20 godina pre nego što je bilo koje Jevanđelje prenelo priču o Spasiteljovom životu. Pavle tu poslanicu završava rečima: “Pozdravite braću svu celivom svetim, zaklinjem vas Gospodom da pročitate ovu poslanicu pred svom braćom sveta”. To nije bilo obično pismo koje će čitati bilo ko koga ono donekle zanima. Apostol insistira da se ono pročita i da se prihvati kao reč njegovog autoriteta, jer je on i osnovao zajednicu.
Poslanice su kružile među hrišćanskim zajednicama od najranijih vremena. One su ih povezivale, ujedinjavale su veru i hrišćansku praksu, ukazivale na to u šta bi to hrišćani trebalo da veruju i kako bi valjalo da se ponašaju. Poslanice su čitane naglas celoj zajednici na njenim skupštinama, jer većina hrišćana bila je nepismena.
Određeni broj tih poslanica, koje su pisale hrišćanske vođe, našao je mesto u Novom zavetu. Zapravo, Novi zavet se u velikoj meri i sastoji od poslanica koje su pisale hrišćanske vođe. U Novom zavetu ima ih 21. I to je samo jedan njihov deo. Pretpostavlja se da je, recimo, Pavle napisao mnogo više poslanica nego što mu se pripisuje u Novom zavetu. Smatra se, međutim, da neke od njih nije napisao Pavle nego njegovi kasniji sledbenici pod pseudonimom. Ako je ta pretpostavka tačna, to je onda još jedan dokaz više o značaju poslanica za rani hrišćanski pokret. Da bi naveo druge da slušaju njegove stavove, Pavlov sledbenik napisao bi poslanicu u apostolovo ime, kako bi ona dobila na težini.

Uputstva vernicima

Nisu, međutim, samo poslanice bile važne za hrišćanske zajednice. Rani hrišćani stvarali su, širili, čitali i sledili širok dijapazon literature. Njima je bilo stalo da saznaju što je moguće više o životu, učenju, smrti i vaskrsnuću njihovog Gospoda. Iz tog razloga napisana su mnogobrojna jevanđelja - da bi se zabeležila razna predanja vezana za Isusov život.
Od tih jevanđelja četiri su ušla u Novi zavet i široku upotrebu - Jevanđelje po Mateju, Jevanđelje po Marku, Jevanđelje po Luki i Jevanđelje po Jovanu. Ali, bila su napisana i mnoga druga. Neka od njih su sačuvana. Na primer, jevanđelja koja se pripisuju Isusovom učeniku Filipu, njegovom bratu Judi Tomi i njegovom ženskom pratiocu Mariji Magdalini. Ostala jevanđelja, uključujući i neka od prvih, izgubljena su.
Pavle, kao i drugi apostoli, podučavao je da će se Isus uskoro vratiti sa neba, da bi sudio na zemlji. Kraj svega postojećeg, neprekidno je opčinjavao rane hrišćane. Oni su uveliko očekivali da će se Bog uskoro umešati u zemaljske poslove, da bi zbacio sile zla i na zemlji uspostavio svoje dobro carstvo, sa Isusom na čelu.
Neki hrišćanski pisci napisali su proročke priče o tome šta će se desiti prilikom tog kataklizmičkog kraja sveta koji ćemo doživeti. Ta “apokaliptička” literatura imala je svoje jevrejske prethodnike, na primer, u Knjizi Danilovoj, u jevrejskoj Bibliji, ili u knjizi Etohovoj, u Jevrejskim apokrifima. Jedna od hrišćanskih apokalipsi je na kraju uključena u Novi zavet - Jovanova apokalipsa. Druge, kao što su Petrova apokalipsa, i Jermin Pastir, bili su takođe popularno štivo u određenom broju hrišćanskih zajednica u prvom veku crkve.


FELJTON je napravljen prema knjizi ”Isus to nije rekao” Barta D. Ermana, vodećeg svetskog stručnjaka za biblijska pitanja. Knjigu možete da naručite kod izdavačke kuće ”Babun” na tel. 011-3510 669
i 063 8930 278, kao i na imejl babun@sezampro.yu
(Nastaviće se)