Četiri stuba crkve

Piše: Bart D. Erman
OBRAZOVANJE hrišćanskog kanona bio je dug i komplikovan proces. U izvesnom smislu hrišćani su započeli s jednim kanonom, zato što je osnivač njihove vere i sam bio jevrejski učitelj koji je prihvatao Toru kao merodavni sveti spis od Boga. Prvi hrišćani bili su Isusovi sledbenici koji su prihvatali knjige jevrejske Biblije (koja još nije bila uspostavljena kao “kanon” jednom za svagda), kao svoj sopstveni sveti spis.
Za pisce Novog zaveta, uključujući i prvog autora Pavla, reč “sveto pismo” odnosilo se na jevrejsku Bibliju, zbirku knjiga koju je Bog dao svom narodu, a koja predskazuje dolazak Mesije, Isusa.
Uskoro su, međutim, hrišćani počeli da prihvataju druge spise kao ravne jevrejskim. Možda je koren ovog prihvatanja bilo autoritarno učenje samog Isusa, pošto su njegovi sledbenici smatrali da je Isusovo tumačenje svetih spisa, po autoritetu ravno rečima samih svetih spisa.

Potvrda o razvodu

Isus je, možda, ohrabrivao takvo poimanje samim načinom na koji je iskazivao neka od svojih učenja. U Besedi na gori, na primer, zabeleženo je kako Isus iznosi zakone koje je Bog dao Mojsiju, a potom iznosi svoje još radikalnije tumačenje tih zakona, ukazujući da je njegovo tumačenje merodavno.
To nalazimo u takozvanim antitezama, koje beleži Matej, a u poglavlju 5. Isus kaže: “Čuli ste da se kaže 'Ne ubij' (jedna od Deset zapovesti), ali ja vam kažem, 'Ko se makar i naljuti na svoga brata i sestru, za osudu je’.” Ono što Isus kaže u svom tumačenju Zakona, izgleda isto toliko merodavno, kao i sam Zakon. Ili, Isus kaže: “Čuli ste da se kaže 'Ne čini preljubu' (još jedna od Deset zapovesti). Ali, ja vam kažem, 'Ko pogleda ženu sa požudom prema njoj u svom srcu, već je počinio preljubu sa njom’.”
U nekim slučajevima izgleda da ta autoritarna Hristova tumačenja zapravo poništavaju zakone samih svetih spisa. Na primer, Isus kaže: “Čuli ste da se kaže: "Ko se razvede od svoje žene treba da joj da potvrdu o razvodu (jedna od zapovesti), a ja vam kažem da svako ko se razvede od svoje žene, a da razlog za to nije seksualna amoralnost, tera svoju ženu da čini preljubu”, a ko god se oženi razvedenom ženom čini preljubu". Teško je reći kako neko može da posluša Mojsijevu zapovest da izda potvrdu o razvodu, ako razvod i nije stvar izbora.
U svakom slučaju, Isusova učenja uskoro su počela da imaju isti autoritet kao i Mojsijevi iskazi, to jest, sama Tora. Ali rasprave o obliku hrišćanskog kanona trajale su nekoliko vekova. Jedni su smatrali da samo jedno jevanđelje treba prihvatiti kao sveti spis: jevrejski hrišćani, koji su smatrali validnim jevrejski Zakon, koristili su samo Mateja. Određene grupe, koje su tvrdile da Isus nije pravi Hrist, prihvatile su samo Jevanđelje po Marku. Filozof-učitelj Markon, koji je kasnije proglašen za jeretika, i njegovi sledbenici prihvatali su samo (jednu verziju) Jevanđelja po Luki. Grupa gnostika zvana Valentijani prihvatala je samo Jevanđelje po Jovanu.
Tim shvatanjima oštro se suprotstavio hrišćanski intelektualac i apologista Justin Mučenik. Tvrdeći da su sve te grupe u zabludi, on kaže: “Nije moguće da jevanđelja bude ni više ni manje nego što ih ima. Jer, pošto postoje četiri oblasti sveta u kome živimo, i četiri glavna vetra, a Crkva je razbacana po svetu, a stub i temelj Crkve je jevanđelje, pogodno je da Crkva ima četiri stuba”.
Drugim rečima, četiri strane sveta, četiri vetra, četiri stuba - dakle nužna su i četiri jevanđelja. Pred kraj drugog veka bilo je hrišćana koji su insistirali da su spisi Mateja, Marka, Luke i Jovana ta jevanđelja. Njih nije bilo ni više ni manje.
Hrišćani su, dakle, bili uveliko u brizi da saznaju koje knjige da prihvate kao merodavne, kako bi mogli da znaju (1) koje knjige da čitaju tokom svojih bogosluženja i, shodno tome, (2) da znaju na koje knjige mogu da se oslone kao na pouzdane vodiče, u šta valja da veruju i kako da se ponašaju.
Odluke o tome koje bi knjige na kraju trebalo uzeti kao kanonske nisu bile automatske i lagodne. Rasprave su bile duge i iscrpne, a ponekad i grube. Mnogi današnji hrišćani možda misle da se posle Novog zaveta jednog dana, ubrzo posle Isusove smrti, naprosto pojavio na sceni, ali ništa nije dalje od istine kao to.

Pismo episkopa

Kako stvari stoje, mi možemo da ukažemo kada je prvi put jedan hrišćanin od poverenja naveo 27 knjiga Novog zaveta upravo kao knjige Novog zaveta - ni manje ni više. Mada je možda iznenađujuće, taj hrišćanin je pisao u drugoj polovini 4. veka, skoro 300 godina pošto su napisane same knjige Novog zaveta. Taj autor je bio moćni episkop Aleksandrije po imenu Atanasije. Godine 367, on je napisao svoje godišnje pastirsko pismo egipatskim crkvama koje su bile u njegovoj nadležnosti. U pismu je dao savet koje bi knjige trebalo čitati u crkvama kao svete spise. Atanasije navodi upravo naših 27 knjiga isključujući sve ostale.
To je prvi sačuvani primer da neko potvrđuje naš niz knjiga kao Novi zavet. Pa čak ni Atanasije nije sredio stvar. Rasprave su se nastavile docnije, i trajale su vekovima. Knjige koje mi nazivamo Novim zavetom sakupljene su u jedan kanon i proglašene Svetim pismom, najzad i konačno, tek stotinama godina pošto su same te knjige nastale.
Jedini način da se neka knjiga u antičko doba umnoži bilo je prepisivanje rukom, slovo po slovo. Bio je to spor i pipav posao, ali druge nije bilo. I zato većina knjiga nije načinjena u velikom broju. A one koje su bile prepisane u velikom broju kopija, nisu sve bile iste, jer su prepisivači tekstova neizbežno unosili izmene. Menjali su reči, bilo slučajno (usled omaške ili druge vrste nepažnje) ili planski (kada je pisar namerno menjao reči koje je prepisivao). Niko ko je u antici čitao neku knjigu nije mogao da bude siguran da čita baš ono što je napisao njen autor.

Na svoju ruku

U ČITAVOM rimskom svetu tekstove su po pravilu prepisivali profesionalni pisari ili pismeni robovi. Oni su to obavljali kao deo svojih kućnih poslova. Ljudi koji su prepisivali rane hrišćanske tekstove uglavnom nisu bili profesionalci.
Tako je to bilo u prva dva ili tri veka Crkve. Taj posao dobrovoljno su obavljali obrazovani pripadnici hrišćanske zajednice. I pri tom pravili greške. Uistinu, posedujemo solidne dokaze da je to bilo baš tako, pošto su se na greške povremeno žalili hrišćani - pokušavajući da otkriju izvorne reči autora tih tekstova.
Origen, crkveni otac iz trećeg veka, na primer, jednom je napisao sledeću zabelešku na prepis jevanđelja koje je imao: “Razlika između rukopisa bila je velika, bilo zbog namere nekih prepisivača, bilo zbog perverzne drskosti drugih; oni su ili propustili da prekontrolišu ono što su prepisali, ili su prilikom korekture dodavali ili oduzimali šta im se prohte”.
Origen nije jedini koji je zapazio taj problem. Učinio je to i njegov paganski protivnik Celz, sedamdesetak godina kasnije. U napadu na hrišćanstvo i njegovu literaturu, Celz je izgrdio hrišćanske prepisivače zbog njihove prepisivačke prakse pune grešaka: “Neki vernici kao da su došli sa pijanke. Oni idu dotle da protivureče sami sebi. Menjaju izvorni tekst jevanđelja po tri-četiri i više puta, menjaju njegov karakter da bi uz pomoć toga izbegli probleme kada se suoče sa kritikom”.
U svim vremenima, prepisivanje svetih spisa bilo je vrlo naporan posao. Na to ukazuju i beleške koje su ponekad dodavane na kraju prepisa. Pisar bi prosto ispustio uzdah olakšanja kao ovaj: “Kraj rukopisa. Slava neka je Bogu!”. Ponekad bi pisari izgubili koncentraciju, ponekad su bili gladni i pospani, a ponekad se nisu ni trudili da daju sve od sebe.      

FELJTON je napravljen prema knjizi ”Isus to nije rekao” Barta D. Ermana, vodećeg svetskog stručnjaka za biblijska pitanja. Knjigu možete da naručite kod izdavačke kuće ”Babun” na tel. 011-3510 669 i 063 8930 278, kao i na imejl babun@sezampro.yu