Priča o ženi preljubnici

Piše: Bart D. Erman
Prepisivači biblijskih spisa menjali su tekst kad god bi naišli na neki pasus koji im se činio kao da sadrži grešku koju treba ispraviti. Menjali su ga možda zbog neke protivrečnosti, zbog pogrešnog geografskog naziva ili izostavljene aluzije na svete tekstove. Ponekad su njihovi motivi bili čisti kao suza. Ali, oni su ipak korigovali tekst, pa su usled toga autorove izvorne reči bivale izmenjene i na kraju izgubljene.
Interesantan primer namerne izmene nalazimo u jednom od najlepših prepisa, Vatikanskom kodeksu (tako je nazvan jer je pronađen u Vakikanskoj biblioteci). U uvodu poslanice Jevrejima nalazi se pasus u kome nam, prema većini rukopisa kažu da “Hrist drži (grčki PHERON) sve stvari rečju svoje moći” (Jev.1:3). Ali u Vatikanskom kodeksu izvorni pisar izmenio je tekst jednim glagolom koji na grčkom slično zvuči. Ovaj tekst umesto navedenog glasi: “Hrist manifestuje (grčki PHANERON) sve stvari rečju svoje moći.”
Nekoliko vekova kasnije jedan drugi pisar pročitao je taj pasus u rukopisu i odlučio da neuobičajenu reč manifestuje zameni sa običnijom - drži. Jednu je izbrisao i napisao drugu. Zatim, opet posle nekoliko vekova, neki treći pisar je pročitao taj rukopis i primetio da je njegov prethodnik izmenio tekst, pa je izbrisao reč drži i ponovo napisao reč manifestuje. Potom je dodao belešku na margini u kojoj je iskazao svoje mišljenje o prethodnom pisaru. Beleška glasi: “Budalo i nitkove! Ostavi stari tekst i ne menjaj ga!”
Ovde je izmenjena samo jedna reč. Zašto je ona toliko bitna? Zato što jedini način da razumemo šta je neki autor hteo da kaže, jeste da znamo koje su zaista bile njegove reči. Sve njegove reči. Šta ako je to reč koju autor nije zapravo napisao? Ako kažemo da Hrist manifestuje sve stvari svojom moćnom rečju, to je potpuno drugačije nego ako se kaže da on održava univerzum svojom rečju!

Test za spasitelja

U stvari, imamo tri oblika teksta: original, grešku i pogrešan pokušaj da se greška ispravi. Greške se umnožavaju i ponavljaju i tako to ide vekovima. Ponekad pisar može da poseduje više od jednog rukopisa i da greške u jednom rukopisu ispravi pomoću ispravnog teksta u drugom rukopisu. Ali, takođe je moguće da pisar ponekad ispravi ispravan rukopis prema neispravnom. Čini se da je broj mogućnosti beskrajan.
Ako znamo te probleme, kako možemo da se nadamo da ćemo ispraviti bilo šta što bi ličilo na originalni tekst, tekst koji je zapravo napravio autor? To je ogroman problem. Zapravo, to je tako veliki problem da određeni broj tekstologa tvrdi da možemo da zaboravimo na raspravu o “originalnom” tekstu, jer nam je on nedostupan. To je možda preterano, ali ćemo na nekoliko primera iz Novog zaveta pokazati kakvi su to problemi.
Priča o Isusu i ženi uhvaćenoj u preljubi verovatno je najpoznatija priča o Isusu u Bibliji. A svakako je bila najomiljenija u holivudskoj verziji njegovog života. Ušla je čak i u “Stradanje Hristovo” Mela Gibsona, iako se taj film usredsređuje samo na Isusove poslednje časove (ta priča je u filmu prikazana kao jedna od retkih reminiscencija). Uprkos njenoj popularnosti, priča je nađena u samo jednom pasusu Novog zaveta, u Jevanđelju po Jovanu, 7:53-8:12, a izgleda da se izvorno nije nalazila čak ni tu.
Sadržaj priče je poznat. Isus poučava u hramu, a prilazi mu grupa pisara i fariseja, njegovih zakletih neprijatelja, vodeći ženu “koja je bila uhvaćena u samom činu preljube”. Oni je dovode pred Isusa zato što hoće da ga provere. Mojsijev zakon, kako mu oni kažu, zahteva da se takva žena kamenuje do smrti; ali oni hoće da znaju šta Isus ima da kaže o tome. Treba li da je kamenuju ili da je pomiluju? Naravno, to je klopka. Ako im Isus kaže da puste tu ženu da slobodno ide, optužiće ga da krši Božji zakon. A ako im kaže da je kamenuju, optužiće ga da odbacuje sopstveno učenje o ljubavi, milosrđu i opraštanju.
Isus ne odgovara odmah; umesto toga, on se saginje da napiše nešto na tlu. Na njihova ponovljena pitanja, on im kaže: “Neka onaj od vas koji je bez greha prvi baci kamen na nju.” On se potom vraća svom pisanju po zemlji, dok oni koji su doveli ženu počinju da odlaze - očigledno se osećajući osuđenima zbog sopstvenih nedela. Ostala je samo žena. Podigavši glavu, Isus kaže: “Ženo, gde su oni? Ima li nekog da te osudi?” Na to ona odgovara: “Nikog Gospode.” On potom odgovara: “Ni ja te ne osuđujem. Idi i ne greši više.”
To je sjajna priča, ispunjena patosom i domišljatošću, u kojoj Isus koristi svoju dovitljivost da izbavi sebe iz klopke - a da i ne govorimo o jadnoj ženi. Naravno, kod pažljivog čitaoca ta priča izaziva niz pitanja. Na primer, ako je ta žena uhvaćena u činu preljube, gde je muškarac sa kojim je uhvaćena?

Usmeno predanje

Prema Mojsijevom zakonu, trebalo bi kamenovati oboje. I još, dok Isus piše po tlu, šta on piše? (Po jednom starom predanju, on je pisao grehe tužilaca, koji su, kad su videli da su njihovi sopstveni prestupi poznati, otišli postiđeni.) A čak i ako je Isus poučavao poruci ljubavi, da li je on zaista mislio da Zakon Božiji, koji je saopštio Mojsije više ne vredi i da ga ne treba slušati? Da li je mislio da gresi ne treba da budu kažnjeni?
Uprkos briljantnosti ove priče, njenoj očaravajućoj poruci i nadasve interesantnom zapletu, postoji još jedan ogroman problem koji ona donosi. Kako stvari stoje, ona se nije izvorno nalazila u Jevanđelju po Jovanu. Zapravo, ona se izvorno nije nalazila ni u jednom jevanđelju. Dodali su je kasniji prepisivači.
Kako to znamo? Naučnici koji proučavaju tradiciju rukopisa u ovom slučaju nemaju nikakvih sumnji. Kasnije ćemo dublje ispitati kakve dokaze ti naučnici iznose da bi opravdali svoj sud. Ovde samo ukazujem na nekoliko osnovnih činjenica koje su bile ubedljive gotovo svim naučnicima svih opredeljenja: ta priča se uopšte ne nalazi u našim najstarijim i najboljim rukopisima Jevanđelja po Jovanu.
Stil kojim je ona pisana veoma se razlikuje od stila Jevanđelja po Jovanu (uključujući i stil priče koja je pre nje i priče koja je posle nje); i u njoj se nalazi veliki broj reči i fraza kojih inače u tom jevanđelju nema. Zaključak je neizbežan: taj odeljak nije izvorno pripadao tom jevanđelju.
Kako je on onda dodat? O tome postoje mnoge teorije. Najveći broj naučnika misli da je to naprosto dobro poznata priča iz usmenog predanja o Isusu, koja je u određenom momentu dodata na margini rukopisa. Neki pisar je na osnovu toga zaključio da je ta beleška napisana na margini trebalo da bude deo teksta, pa ju je dodao neposredno nakon priče koja se završava u Jevanđelju po Jovanu 7:52.
Vredno je zapaziti da su drugi pisari ubacili tu priču na raznim mestima u Novom zavetu - na primer, neki od njih nakon stiha 21:25 u Jevanđelju po Jovanu, a drugi, što je prilično interesantno, nakon stiha 21:38 u Jevanđelju po Luki. U svakom slučaju, ma ko da je napisao tu priču, to nije bio Jovan. Ovo prirodno ostavlja čitaoca u nedoumici: ako ta priča nije izvorno bila deo Jevanđelja po Jovanu, da li je treba smatrati delom Biblije? Na to pitanje neće svi odgovoriti na isti način, ali za najveći broj tekstologa odgovor je - ne treba.

Poruka učenicima

Drugi primer koji ćemo razmotriti možda nije tako poznat prosečnom čitaocu Biblije, ali je on bio izuzetno uticajan u istoriji tumačenja Biblije i predstavlja prilične probleme proučavaocima tekstualne tradicije Novog zaveta. Taj primer potiče iz Jevanđelja po Marku i tiče se njegovog završetka. U Markovoj priči, saznajemo da je Isus razapet i da ga je potom sahranio Josif Arimatejski na dan pre Sabata (15. 42-47).
Na dan Sabata, Marija Magdalena i još dve druge žene vratile su se do groba da bi pomazale telo kako dolikuje (16. 1-2). Kad stignu, one otkrivaju da je kamen odgurnut. Kad uđu u grob, vide jednog mladića u beloj odori, koji im kaže: “Nemojte se čuditi! Vi tražite Isusa iz Nazareta koji je bio raspet. On je ustao i nije ovde - vidite li mesto gde su ga položili?” On potom poučava žene da kažu učenicima da će Isus doći pre njih u Galileju i da će ga tamo videti, “baš kao što vam je rekao”. Ali, žene pobegnu iz groba i ne kažu ništa nikome, “jer su se uplašile”. (16. 4-8).
Potom dolaze poslednjih dvanaest stihova iz Jevanđelja po Marku u mnogim savremenim prevodima na engleski, stihovi koji su nastavak te priče. Kaže se da se sam Isus pojavio Mariji Magdaleni, koja to saopštava učenicima, ali joj oni ne veruju (stihovi 9-11).
On se potom javlja drugoj dvojici (st. 12-14), i najzad jedanestorici učenika (bez Jude Iskariota) koji su se okupili za stolom. Isus ih prekoreva što nisu verovali, a potom im nalaže da idu i objave njegovo jevanđelje “svemu što je stvoreno”.
Oni koji poveruju i krste se “biće spaseni”, ali oni koji to ne učine “biće osuđeni”. A potom dolaze dva najinteresantnija stiha ovog odeljka: “I ovo su znaci koji će pratiti one koji veruju: oni će isterivati demone u moje ime; govoriće nove jezike; i uzimaće zmije svojim rukama; a ako popiju bilo kakav otrov, on im neće nauditi; oni će polagati ruke na bolesne i lečiti ih.” (st. 17-18)
Isus je potom odveden na Nebo i posađen sa desne strane Boga. A učenici odlaze u svet objavljujući jevanđelje, dok njihove reči potvrđuju znaci koji ih prate. (str. 19-20)

FELJTON je napravljen prema knjizi ”Isus to nije rekao” Barta D. Ermana, vodećeg svetskog stručnjaka za biblijska pitanja. Knjigu možete da naručite kod izdavačke kuće ”Babun” na tel. 011-3510 669 i 063 8930 278, kao i na imejl babun@sezampro.yu