Šta su žene prećutale

Piše: Bart D. Erman
ISUS, kojeg razapinju, u Markovoj priči kaže da će oni koji njemu veruju moći da isteraju demone u njegovo ime, da će govoriti nove jezike, da će hvatati zmije golim rukama, a ako popiju bilo kakav otrov, on im neće nauditi. Oni koji krenu njegovim putem, polagaće ruke na bolesne i lečiti ih.
To je izvanredan odeljak, misteriozan, dirljiv i moćan. To je jedan od odeljaka koji koriste pentekostalci da bi pokazali kako će pravi Isusovi sledbenici biti u stanju da govore nepoznatim “jezicima”, što se događa pri njihovim sopstvenim bogosluženjima? I to je glavni odeljak na koji se oslanjaju “apalački hvatači zmija”, koji i dan-danas hvataju otrovne zmije rukama da bi pokazali svoju veru u Isusove reči, da im se neće ništa desiti ako to čine.
Ali, tu opet ima jedan problem. I u ovom slučaju se taj odeljak nije nalazio u izvornom Jevanđelju po Marku. Njega je dodao neki kasniji pisar.
Na određeni način, o tom tekstualnom problemu se više diskutovalo nego o priči o ženi uhvaćenoj u preljubi, jer bez tih završnih stihova Jevanđelje po Marku ima sasvim drugačiji kraj, teško razumljiv. To ne znači da su naučnici skloni da prihvate te stihove, kao što ćemo odmah videti. Razlog zbog koga ih smatraju dodatkom je čvrst, gotovo neporeciv. Ali, naučnici se spore oko toga kakav je bio stvaran završetak Jevanđelja po Marku, pošto znamo da taj kraj koji nalazimo u mnogim prevodima na engleski (iako se obično označava kao neautentičan) i u kasnijim grčkim rukopisima nije pripadao originalu.
Dokaz da ti stihovi nisu bili u originalu Jevanđelja po Marku je slične vrste kao i za odeljak o ženi uhvaćenoj u preljubi i nema potrebe da ovde opet ulazim u sve detalje. Tih stihova nema u naša dva najstarija i najbolja rukopisa Jevanđelja po Marku, kao i u drugim važnim svedočanstvima. Stil tog odeljka se razlikuje od stila ostatka Markovog jevanđelja. Teško je razumeti prelazak sa prethodnog pasusa na ovaj (npr. u stihu 9. se uvodi Marija Magdalina kao da se dotad nije pominjala, iako se o njoj govori u prethodnim stihovima).

OKRNJENI RUKOPIS

POSTOJI još jedan problem sa grčkim jezikom koji taj prelaz čini još nezgrapnijim. U tom odeljku ima mnogo reči i fraza koje se ne nalaze ni na jednom drugom mestu u Jevanđelju po Marku. Ukratko, ima dovoljno dokaza da gotovo svi tekstolozi budu ubeđeni kako su ti stihovi dodati Jevanđelju po Marku.
Pa, ipak, bez njih se priča završava prilično naglo. Zapazite šta se dešava kada se ti stihovi oduzmu. Ženama je rečeno da obaveste Isusove učenike da će on stići pre njih u Galileju i da će se tamo sresti; ali one, te žene, beže iz groba i ne kažu ništa nikome, “jer se plaše”. I tako se jevanđelje završava.
Očigledno je da su pisari mislili da je taj kraj suviše nagao. Žene nisu rekle nikom? Dakle, učenici nikad nisu saznali za vaskrsnuće? A Isus se nije sam pojavio pred njima? Kako to može da bude kraj! Da bi rešili taj problem, pisari su dodali drugi završetak.
Neki naučnici se slažu s mišljenjem pisara da je stih 16:8 isuviše nagao završetak za jedno jevanđelje. Kao što sam ukazao, to ne znači da ti naučnici veruju da su poslednjih dvanaest stihova u našim kasnijim rukopisima bili u izvornom završetku - oni znaju da to nije slučaj - ali misle da je, možda, poslednja strana Jevanđelja po Marku, ona u kojoj Isus stvarno susreće učenike u Galileji, nekako bila izgubljena, i da svi naši prepisi tog jevanđelja potiču od tog jednog okrnjenog rukopisa, bez poslednje strane.
To objašnjenje je sasvim moguće. Takođe je moguće, po mišljenju nekih drugih naučnika, da Marko nije zaista nameravao da okončana svoje jevanđelje stihom 16:8. To je nesumnjivo šokantan kraj. Učenici nikad ne saznaju istinu o Isusovom vaskrsnuću zato što im žene to nikad nisu rekle. Jedan od razloga da mislimo kako je moguće da je Marko na taj način završio svoje jevanđelje jeste to što se takav kraj vrlo dobro slaže sa drugim motivima u tom jevanđelju. Kao što su proučavaoci Jevanđelja po Marku odavno primetili, u tom jevanđelju izgleda da učenici nikad nisu “shvatili” (za razliku od nekih drugih jevanđelja).
Stalno se ponavlja da oni ne razumeju Isusa (6:51-52; 8:21), a kad im Isus u nekoliko navrata kaže da on mora da pati i umre, oni očigledno ne uspevaju da pojme njegove reči (8:31-33; 9:30-32, 10:33-40). Možda oni stvarno i nisu nikad razumeli (za razliku od čitalaca Jevanđelja po Marku, koji mogu da od početka razumeju ko je Isus zaista).

NAGLI KRAJ

TAKOĐE je interesantno da se zapazi da u čitavom Jevanđelju po Marku, kad god neko uspe da razume nešto o Isusu, Isus toj osobi naređuje da ćuti - pa ipak ta osoba često prenebregava to naređenje, pa širi novosti (npr. 1:43-45). Kakva je onda ironija što je ženama na grobu rečeno da ne ćute, već da govore, a one takođe ignorišu to naređenje - i ćute!
Ukratko, možda je Marko i nameravao da tako naglim krajem svog čitaoca ostavi na neki način uskraćenim - što je dovitljiv način da čitalac zastane, dođe do vazduha i upita: Šta?
Kada je crkva počela da koristi profesionalne prepisivače da bi umnožavala tekstove? Postoje dobri razlozi da se to desilo negde pred početak 4. veka. Dotle je hrišćanstvo bila jedna mala, manjinska religija Rimskog carstva, kojoj su se često protivili, a ponekad je i progonili. Ali, ogromna promena se dogodila kada je rimski car Konstantin prešao u tu veru oko 312. god. Hristove ere.
Iznenada je hrišćanstvo, od religije društvenih izgnanika, koje su progonile i lokalne rulje i carske vlasti, postalo glavni igrač na religioznoj pozornici Carstva. Ne samo da su progoni prestali, već je i najveća sila zapadnog sveta počela da obasipa crkvu naklonošću. Došlo je do masovnih preobraćenja, pa je u doba kada je sam car javno objavio svoju odanost hrišćanstvu postalo popularno biti Hristov sledbenik.
Sve više i više visokoobrazovanih i izvežbanih ljudi je prelazilo u tu veru. Prirodno je da su oni bili podobniji da prepisuju tekstove hrišćanske tradicije. Ima razloga da pretpostavimo da su se u to vreme u glavnim urbanim zonama pojavili hrišćanski skriptoriji. Skriptorij je mesto za profesionalno prepisivanje rukopisa. Ima nagoveštaja da su hrišćanski skriptoriji radili početkom 4. veka.
Godine 331. Hristove ere, car Konstantin, koji je želeo da se raskošne Biblije obezbede glavnim crkvama koje je on dao da se sagrade, napisao je zahtev Euzebiju, episkopu Cezareje, da načini pedeset primeraka Biblije na carev trošak. Euzebije se prema tom zahtevu poneo sa svom pompom i poštovanjem koje je car zasluživao, i postarao se da se on ispuni.
Očigledno je da je poduhvat tog obima zahtevao profesionalni skriptorij, a da i ne govorimo o materijalu koji je bio potreban da se načine raskošni prepisi hrišćanskih spisa. Jasno je da je to sasvim drugačije vreme od perioda samo vek ili dva ranije, kada bi lokalne crkve naprosto zamolile nekog od svojih članova da nekako nađe dovoljno slobodnog vremena kako bi prepisao neki tekst.

MANJE GREŠAKA

Od četvrtog veka, dakle, prepise tekstova su počeli da prave profesionalci; naravno da je to značajno smanjilo broj grešaka koje su se potkradale u tekstu. Na kraju, kako su prolazile decenije i vekovi, prepisivanje grčkih tekstova postalo je dužnost monaha koji su živeli van manastira i provodili vreme prepisujući svete tekstove pažljivo i savesno.
Ta praksa se nastavila tokom srednjeg veka, sve do pronalaska štampe sa pokretnim slogom, u petnaestom stoleću.
Ogromna masa preostalih grčkih rukopisa došla je do nas iz pera tih srednjovekovnih hrišćanskih pisara koji su živeli i radili na istoku (na primer, u oblastima koje danas pripadaju Turskoj i Grčkoj), poznatom kao Vizantijsko carstvo. Zbog toga se rukopisi od sedmog veka, pa nadalje, ponekad nazivaju “vizantijskim” rukopisima.
Svi kojima je poznata rukopisna tradicija Novog zaveta znaju da su ti vizantijski prepisi tekstova bili veoma slični jedni drugima, dok se raniji prepisi značajno razlikuju kako međusobno, tako i od tekstova koje nalazimo u kasnijim kopijama. Sada bi razlog za to trebalo da bude jasan: to je zavisilo od toga ko je prepisivao tekstove (profesionalac) i gde su oni radili (u relativno ograničenoj oblasti).
Ipak, bila bi ozbiljna greška misliti da kasniji rukopisi, zato što se tako dobro međusobno slažu, predstavljaju bolja svedočanstva o tome kakav je bio “originalni” tekst Novog zaveta. Jer, uvek se moramo zapitati: odakle su ti pisari nabavili te primerke koje su prepisivali na profesionalan način?
Oni su ih dobili iz prethodnih tekstova, koji predstavljaju prepise još ranijih tekstova, koji su i sami prepisani sa još ranijih tekstova. Zato se tekstovi koji su verniji originalu, što je donekle iznenađujuće, nalaze upravo u tim promenljivim i amaterski rađenim kopijama iz najranijeg doba hrišćanstva, a ne u standardizovanim profesionalnim prepisima kasnijih vremena.

KNjIGU ”Isus to nije rekao”, po kojoj je napravljen feljton, možete naručiti kod izdavačke kuće ”Babun” na tel. 011-3510 669 i 063 8930 278, kao i na imejl babun@sezam pro.yu

(Nastaviće se)