Grčka i latinska Biblija

Piše: Bart D. Erman
PREPISIVAČKA praksa svetih spisa, odnosila se uglavnom na istočni deo Rimskog carstva, gde je grčki bio i ostao glavni jezik. Ali, nije prošlo mnogo vremena pre nego što su hrišćani u oblastima u kojima se nije govorilo grčki poželeli da imaju hrišćanske tekstove na sopstvenim, lokalnim jezicima.
Latinski je, naravno, bio jezik velikog dela zapadnog carstva; sirijski se govorio u Siriji; koptski u Egiptu.
U svakoj od tih oblasti knjige Novog zaveta prevedene su na njihove maternje jezike verovatno negde sredinom ili krajem drugog veka. A onda su te prevedene tekstove prepisivali pisari u svojim mestima.
Posebno su značajni prevodi na latinski, pošto je to bio glavni jezik veoma velikog broja hrišćana na zapadu. Međutim, problemi sa prevodima tekstova na latinski su se pojavili vrlo brzo, jer ih je bilo veoma mnogo, i znatno su se međusobno razlikovali.
Problem je došao do vrhunca krajem četvrtog veka hrišćanstva, kad je papa Damas naložio Jeronimu, najvećem naučniku svog vremena, da načini “zvanični” prevod na latinski koji bi mogli da prihvate kao merodavan tekst svi hrišćani koji govore latinski, u Rimu i šire.
Sam Jeronim govori o mnoštvu dostupnih prevoda i baca se na posao da razreši taj problem. Izabravši jedan o najboljih postojećih prevoda na latinski, i poredeći taj tekst sa boljim grčkim rukopisima koje je imao na raspolaganju, Jeronim je načinio novo izdanje jevanđelja na latinskom.
Možda je, takođe, on ili neko od njegovih sledbenika, načinio novo izdanje i drugih knjiga Novog zaveta na latinskom.
Taj oblik Biblije na latinskom - Jeronimov prevod - postao je poznat kao Vulgata (narodna), Biblija hrišćana latinskog jezika.
To je bila Biblija zapadne crkve, koja je i sama prepisana i iznova prepisana još mnogo puta. Bila je to knjiga koju su hrišćani čitali, naučnici proučavali, a teolozi koristili vekovima, sve do današnjeg dana.
Danas ima gotovo dvadeset puta više prepisa latinske Vulgate nego grčkih prepisa Novog zaveta.

Promena bez korena

TEKST Novog zaveta je prepisivan u prilično standardizovanom obliku kroz čitav srednji vek, i na istoku (vizantijski tekst) i na zapadu (latinska Vulgata). Pronalazak štamparske prese u 15. veku (izumeo je Johan Gutenberg, živeo od 1400. do 1468) promenio je iz korena sve što se tiče reprodukcije knjiga u celini, a posebno Biblije. Štampanje knjiga pokretnim slogom moglo je da garantuje da će svaka stranica biti potpuno identična svakoj drugoj stranici, bez ikakvih varijacija u pogledu reči.
Prošli su dani prepisivača, od kojih je svaki pravio drugačiji prepis istog teksta, usled slučajnih i namernih izmena. Ono što je bilo štampano, bilo je kao urezano u kamen. Štaviše, knjige su mogle da se prave mnogo brže: nije više bilo neophodno da se kopiraju slovo po slovo.
Usled toga, mogle su da postanu znatno jeftinije. Teško da je išta drugo toliko uticalo na savremeni svet kao štamparska mašina; naredna stvar po uticaju (koja bi, možda, mogla da premaši po značaju i štamparsku mašinu), jeste nastanak personalnog računara.
Prvo glavno delo koje je štampano u Gutenbergovoj štampariji bilo je veličanstveno izdanje Biblije na latinskom, i bilo je potrebno šest godina (1450-1456) da se ono načini. U narednih pedeset godina, objavljeno je još oko pedeset izdanja Vulgate u raznim štamparijama u Evropi.
Možda izgleda čudno, ali nije bilo interesa da se u tim ranim godinama štamparstva odštampa neki primerak Novog zaveta na grčkom.
Nije teško uvideti razlog: na njega smo već ukazali. Naučnici širom Evrope - uključujući i biblijske naučnike - bili su skoro hiljadu godina navikli da misle da je Jeronimova Vulgata prava Biblija crkve (slično kao kad neke današnje crkve misle da je verzija Biblije kralja Džejmsa “prava” Biblija.
Na latinskom zapadu, grčka Biblija se smatrala stranom teologiji i učenosti; na latinskom zapadu, smatralo se da ona pripada grčkim pravoslavnim hrišćanima, za koje se govorilo da su šizmatici koji su se odvojili od prave crkve.
Malo je naučnika u zapadnoj Evropi moglo da uopšte čita grčki. I tako se, u početku, niko nije osećao obaveznim da štampa Bibliju na grčkom.
Prvi zapadni naučnik kome je pala na pamet ideja da načini neku verziju grčkog Novog zaveta bio je španski kardinal po imenu Himenes de Cisneros (1437-1517).

Na tri jezika

Pod njegovim vođstvom, grupa naučnika, uključujući i Dijega Lopeza de Zunjiga, poduhvatila se da načini izdanje Biblije u nekoliko tomova. Bilo je to poliglotsko izdanje; tj. ono je reprodukovalo tekst Biblije na nekoliko jezika.
Tako je Stari zavet predstavljen izvornim hebrejskim, latinskom Vulgatom i grčkom Septuagintom, u stupcima koji su bili postavljeni jedan kraj drugog. (Ono što su ti izdavači mislili o nadomćnosti Vulgate, može se videti po njihovim komentarima na ovo izdanje u predgovoru: oni su ga uporedili sa Hristom - koga predstavlja Vulgata - raspetim između dva razbojnika; lažni Jevreji su predstavljeni jevrejskim tekstom, a šizmatični Grci Septuagintom).
To delo je štampano u gradu po imenu Alkala, čije je latinsko ime Komplutum. Zato je Himenesovo izdanje poznato kao Komplutumski poliglot. Iako je Komplutumski poliglot prvo štapano izdanje Novog zaveta na grčkom, on nije i prvo objavljeno izdanje. Kao što smo videli, Komplutum je odštampan do 1514, ali nije objavljen do 1522. U tom periodu je jedan preduzimljivi holandski naučnik, humanista, intelektualac Erazmo Roterdamski, sačinio i objavio jedno izdanje Novog zaveta na grčkom, i tako stekao čast da je uredio prvo objavljeno izdanje edicio princeps. Erazmo je niz godina proučavao Novi zavet, kao i druga velika antička dela, imajući u vidu da u određenom trenutku sastavi jedno izdanje za štampu. Ali, tek kad je posetio Bazel, u avgustu 1514, izdavač Johan Frober ga je ubedio da krene dalje.
I Erazmo i Frober su znali da je Komplutumski poliglot u radu, pa su požurili da objave grčki tekst što je pre moguće, iako su druge obaveze sprečile Erazma da se ozbiljno poduhvati tog posla sve do jula 1515. Tada je pošao u Bazel da potraži pogodne rukopise koje bi mogao da upotrebi za osnovu svog teksta. On nije otkrio neko bogatstvo rukopisa, ali je ono što je našao bilo dovoljno za taj posao. Većinom se oslanjao samo na šačicu kasnih srednjovekovnih rukopisa koje je obeležio kao kada se koriguje rukopis za štampara; štampar je uzeo tako obeležene rukopise i načinio slog direktno sa njih.
Izgleda da se Erazmo za izdanje jevanđelja oslonio na samo jedan dvanaestovekovni prepis, a za Dela apostolska i Poslanice na drugi, takođe iz 12. veka - iako je mogao da se posluži i nekolicinom drugih rukopisa i da unese ispravke prema njihovom zapisu. Za Knjigu otkrovenja morao je da pozajmi rukopis od svog prijatelja, nemačkog humaniste Johanesa Rojhlina. Na nesreću, na nekim mestima je bilo gotovo nemoguće čitati taj rukopis, a on je izgubio njegovu poslednju stranu, koja sadrži poslednjih šest stihova.

Erazmo u žurbi

U svojoj žurbi da obavi posao, Erazmo je naprosto uzeo latinsku Vulgatu i preveo njen tekst ponovo na grčki, pa je tako stvorio neka mesta u tekstu kojih nema ni u jednom preostalom grčkom rukopisu. I to je, kao što ćemo videti, izdanje grčkog Novog zaveta koje su u sve praktične svrhe koristili prevodioci Biblije kralja Džejmsa otprilike jedan vek kasnije.
Štampa Erazmovog izdanja počela je u oktobru 1515. i završena je za samo pet meseci. To izdanje je sadržalo na brzinu skupljen grčki tekst, kao i revidiranu verziju latinske Vulgate, jedno pored drugog. U drugo i kasnija izdanja, Erazmo je uključio sopstveni prevod teksta na latinski, umesto Vulgate, na užas mnogih tadašnjih teologa, koji su i dalje smatrali da je Vulgata “prava” Biblija crkve. Ta knjiga je bila obimna, sa gotovo hiljadu strana. Pa, opet je sam Erazmo kasnije rekao da je ona “pre bila zbrzana nego uređena”.
Važno je shvatiti da je Erazmovo izdanje bilo editio princeps Novog zaveta na grčkom ne samo zato što je to interesantno kao istorijski detalj, već mnogo više zato što su, kako se proučavanje teksta razvijalo, Erazmova izdanja (on ih je načinio pet, i sva su bila načinjena na osnovu tog prvog na brzinu sakupljenog) postala merilo za objavljivanje grčkih tekstova Novog zaveta koje će izdavati zapadni štampari tokom više od tri stotine godina.
Sledila su mnogobrojna izdanja na grčkom, koja su objavili izdavači čija su imena dobro poznata poznavaocima te oblasti (Stefanus Rober Estijen, Teodor Beza i Bonaventura i Abraham Elzevir).
Ali, svi su se ti tekstovi manje ili više oslanjali na tekstove njihovih prethodnika, a svi oni potiču od Erazmovog teksta (sa svim njegovim greškama), koji se zasnivao na veoma malom broju rukopisa (ponekad samo na dva ili čak i jedan - a za neke delove Otkrovenja, ni na jedan!) nastalih relativno kasno u srednjovekovnom periodu. Izdavači uglavnom nisu tragali za novim rukopisima koji bi mogli biti stariji i bolji, kako bi svoje tekstove zasnovali na njima. Umesto toga, oni su naprosto štampali i preštampavali isti tekst, unoseći samo manje izmene.

(Nastaviće se)

KNjIGU ”Isus to nije rekao”, po kojoj je napravljen feljton, možete naručiti kod izdavačke kuće ”Babun” na tel. 011-3510 669 i 063 8930 278, kao i na imejl babun@sezam pro.yu