Stihovi zlatom vezeni

Piše: Bart D. Erman
GRČKI rukopisi Novog zaveta (danas ih je katalogizovano više od 7.500) po starosti variraju od početka drugog veka (jedan mali odlomak, zvani P, koji sadrži nekoliko stihova iz Prve poslanice Jovanove 18) do šesnaestog veka.
Po veličini se znatno razlikuju: neki su mali prepisi koji mogu da stanu u šaku, kao što je koptski prepis Jevanđelja po Mateju, zvani Šeidski kodeks, veličine 10 x 2,5 cm; drugi su veoma veliki i impresivni primerci, među kojima je već pomenuti Sinajski kodeks, veličine 37,5 x 34 cm, što je veoma velika površina kada se potpuno otvori.
Neki od tih rukopisa su jeftini, žurno napravljeni prepisi; neki su zapravo prepisivani na već korišćene strane (dokument sa njih je izbrisan i tekst Novog zaveta napisan na izbrisanim stranicama); ostali su izuzetno raskošni i skupi primerci, uključujući i neke pisane srebrnim ili zlatnim mastilom na pergamentu potopljenom u purpur. Po pravilu proučavaoci govore o četiri vrste grčkih rukopisa.
(1) Najstariji su rukopisi na papirusu, pisani na materijalu izrađenom od papirusne trske, važnom, ali jeftinom i upotrebljivom materijalu za pisanje u antičkom svetu; oni datiraju iz drugog do desetog veka.
(2) Majuskule (sa velikim slovima) - rukopisi načinjeni od pergamenta (životinjska koža, ponekad zvana i vellum), nazvani tako po velikim slovima, donekle nalik na naša velika slova, kojim su pisani; oni većinom datiraju iz četvrtog do devetog veka.
(3) Minuskule (sa malim slovima) - rukopisi takođe načinjeni na pergamentu, ali pisani manjim slovima, koja su često kombinovana (bez podizanja pera sa stranice) u pisanje koje je neka vrsta grčkog ekvivalenta kurzivnom pismu: oni datiraju iz devetog veka i kasnije.
(4) Lekcionari su obično po formi takođe minuskule, ali umesto da se sastoje od knjiga Novog zaveta, oni sadrže, određenim redom “odlomke” uzete iz Novog zaveta za korišćenje u crkvi svake nedelje ili svakog praznika (nalik na lekcionare koji se koriste u crkvama danas).

Sveta imena

PORED tih grčkih rukopisa, mi znamo za oko deset hiljada rukopisa latinske Vulgate, a da i ne pominjemo rukopise na drugim jezicima, kao što su sirijski, koptski, jermenski, starogruzijski, crkvenoslovenski i slično (prisetite se da je Mil imao pristup samo nekolicini antičkih verzija, a i njih je poznavao samo u njihovom prevodu na latinski). Pored toga, imamo spise crkvenih otaca, kao što su Kliment Aleksandrijski, Origen i Atanasije od Grka, i Tertulijan, Jeronim i Avgustin od Rimljana - a svi oni citiraju tekstove Novog zaveta na određenim mestima, pa tako omogućuju da rekonstruišemo kakvi su bili ti rukopisi (danas uglavnom izgubljeni).
Sa tim obiljem dokaza, šta možemo da kažemo o ukupnom broju varijanti koje su poznate danas? Naučnici se u svojim procenama znatno razilaze - neki kažu da postoji 200.000 poznatih varijanti, neki kažu 300.000, neki 400.000 i više! To ne znamo pouzdano zato što, uprkos impresivnom razvoju kompjuterske tehnologije, niko još nije uspeo da ih sve prebroji. Možda je, kao što sam ovde ukazao, najbolje da jednostavno tu stvar prikažemo poređenjem. Postoji više razlika među našim rukopisima nego što ima reči u Novom zavetu.
Nema sumnje da je slučajne pisarske greške pogoršavalo to što su svi grčki rukopisi pisani u scriptuo continua - bez znakova interpunkcije, pa čak i bez razmaka između reči. To znači da su reči koje izgledaju slično često bile brkane. Na primer, u Prvoj posl. Korinćanima, Pavle kaže svojim čitaocima da treba da se posluže Hristom, jagnjetom Pashe, a ne treba da jedu “stari kvasac, kvasac poročnosti i zla”. Poslednja reč, zlo, piše se na grčkom PONERAS, što kako ispada, prilično liči na reč “seksualni nemoral”, PORNEIAS. Razlika u značenju možda nije tako krupna, ali je značajno to što Pavle u nekoliko preživelih rukopisa eksplicitno upozorava ne na zlo u celini, već posebno na seksualnu poročnost.
Do takve vrste grešaka je još pre dovodila okolnost u kojoj su pisari ponekad skraćivali određene reči da bi uštedeli vreme i prostor. Na primer, grčka reč za “i” je KAI, za koju su neki pisari naprosto pisali početno slovo K, sa nekom vrstom crte nadole na kraju, da bi ukazali da je to skraćenica. Druge uobičajene skraćenice predstavljaju ono što su naučnici nazvali nomina sacra (sveta imena), kao što su Bog, Hrist, Gospod, Isus i Duh, koja su se skraćivala ili zato što su se pojavljivala veoma često, ili da bi se pokazalo da se na njih obraća posebna pažnja.

Omaške oka

TE razne skraćenice su ponekad zbunjivale kasnije pisare, koji su ih brkali međusobno ili pogrešno čitali skraćenicu kao celu reč. I tako, na primer, u Poslanici Rimljanima (12:11), Pavle moli svog čitaoca da “služi Gospodu”. Ali, reč Gospod, KURIW, u rukopisima je tipično skraćivana kao KW (sa crtom povrh slova), što su neki od prvih pisara pogrešno pročitali kao skraćenicu za KAIRW, što znači “vreme”. I tako u tim rukopisima Pavle podstiče svoje čitaoce da “služe vreme”.
Slično i Prvoj poslanici Korinćanima (12:13), Pavle tu ukazuje da su svi u Hristu “kršteni u jedno telo” i da su svi oni “pijani od jednog duha”. Reč Duh (PNEUMA) se u najvećem broju rukopisa skraćivala kao PMA, što su, razumljivo, neki pisari mogli da pogrešno pročitaju (i pročitali su!) kao grčku reč za “piće” (POMA); i tako po njima Pavle kaže da su svi “pijani od jednog pića”.
Jedna uobičajena vrsta grešaka u grčkim rukopisima javlja se kad bi se dva reda teksta, koji se prepisivao, završila istim slovima ili istim rečima. Pisar je možda prepisao prvi red teksta, pa bi mu oko, kad bi se vratilo na stranicu, palo na iste reči u narednom redu, umesto u redu koji je upravo prepisao; on bi nastavio da prepisuje odatle, a usled toga bi izostavio reči i/ili redove koje su između. Takva vrsta greške se naziva periblepsis (“omaška oka”), izazvana “istim završecima”. Ponekad ovakva greška može da bude katastrofalna po značenje teksta. U Jevanđelju po Jovanu (17:15), Isus, u svojoj molitvi Bogu, o svojim sledbenicima kaže:
“Ja ne tražim
da ih čuvaš od Sveta,
već da ih čuvaš
Od zla.”
Ali, u jednom od naših najboljih rukopisa (Vatikanski kodeks iz 4. veka), reči od “sveta...” do “... čuvaš od” su izostavljene, pa Isus izgovara nesrećnu molitvu: “Ja ne tražim da ih čuvaš od zla”!
Ponekad su slučajne greške pravljene ne zato što su reči izgledale, već zato što su zvučale slično. To se moglo dogoditi, na primer, kad bi pisar prepisivao tekst po diktatu - kada bi jedan pisar čitao iz rukopisa, a jedan ili više pisara prepisivali te reči u nove rukopise, kako se ponekad radilo u skriptorijima posle 4. veka. Ako bi se dve reči izgovarale isto, onda bi pisar koji je pisao mogao da nenamerno upiše pogrešnu u svoj prepis, posebno ako bi ona zvučala savršeno smisleno (iako pogrešno).
Izgleda da se to dogodilo u Otkrovenju (1.5), gde se autor moli “onome koji nas je oslobodio grehova”. Reč za “oslobodio” (LUSANTI) izgovara se potpuno isto kao reč za “oprati” (LOUSANTI), pa nije čudo što se u određenom broju srednjovekovnih rukopisa autor moli onome “koji nas je oprao od naših grehova”.

Pogrešan rodoslov

JOŠ jedan primer se javlja u Pavlovoj poslanici Rimljanima, u kojoj Pavle tvrdi da “pošto smo opravdani verom, imamo mir sa Bogom” (Rimljanima, 5:1). Ali, da li je to rekao? Reč za “imamo mir”, konstatacija jedne činjenice, izgovara se potpuno isto kao “hajde, da imamo mir”, podsticanje. I tako u velikom broju rukopisa, uključujući i neke od najstarijih, Pavle ne ostaje uveren da on i njegovi sledbenici imaju mir sa Bogom, već moli sebe i druge da traže mir. To je pasus u kome tekstolozi teško mogu da utvrde koji je tekst ispravan.
U Jevanđelju po Jovanu (5:39), Isus kaže svojim protivnicima da “pregledaju svete spise... jer oni svedoče o meni”. U jednom starom rukopisu, poslednji glagol je izmenjen u glagol koji zvuči slično, ali u tom kontekstu nema smisla.
U tom rukopisu Isus kaže “pregledajte svete spise... jer se oni ogrešuju o mene”! Jedan drugi primer dolazi iz Knjige otkrovenja, u kojoj prorok ima viziju prestola Božjeg, oko koga “beše duga koja izgledaše kao smaragd” (1:3). U nekima od ranijih rukopisa, kaže nam se da oko “prestola behu sveštenici koji izgledahu kao smaragd!!
Od hiljada i hiljada slučajnih grešaka koje su načinjene u našim rukopisima, možda najčudnije izgleda ona koja se pojavljuje u jednom minuskulu Četvorojevanđelja koji se zvanično označava kao br. 109, a nastao je u 14. veku. Pisar je očigledno prepisivao rukopis koji je saopštavao genealogiju u dva stupca.
Iz nekih razloga, on nije prepisivao stubac po stubac, već je prepisivao red iz jednog, red iz drugog stupca.
Usled toga, imena u genealogiji su izbačena iz poretka, pa su većina ličnosti ispala sinovi pogrešnog oca. Još gore, pošto drugi stubac koji je pisar prepisivao nije imao isti broj redova kao prvi, u prepisu koji je on načinio, otac ljudske rase (tj. poslednji koji se pominje) nije Bog, već neki Jevrejin po imenu Fares; a za samog Boga se kaže da je sin nekog čoveka po imenu Aram!
(Nastaviće se)