Novo vino i stare mešine

Piše: Bart D. Erman
PONEKAD su prepisivači biblijskih spisa menjali tekstove zato što su mislili da oni sadrže činjeničnu grešku. Izgleda da je to bio slučaj na samom početku Jevanđelja po Marku, gde autor predstavlja svoje jevanđelje rečima: “Baš kao što piše u knjizi proroka Isaije, ’Gle, šaljem glasnika pred vama... Ispravite mu puteve’.”
Problem je što taj citat uopšte nije iz Isaije, već predstavlja kombinaciju jednog pasusa iz Izlaska (23:20) i jednog iz Malahije (3:1). Pisari su shvatili da je to problem, pa su izmenili tekst tako da on glasi: “Baš kao što piše u knjizi proroka...”. Sad nema problema sa pogrešnim pripisivanjem citata. Ali, skoro da nema sumnje šta je Marko izvorno napisao: pripisivanje Isaiji se nalazi u našim najstarijim i najboljim rukopisima.
Ponekad “greška” koju je neki pisar nastojao da ispravi nije bila činjenična, već greška u tumačenju. Dobro poznat primer nalazimo u Jevanđelju po Mateju (24:36), gde Isus predviđa kraj ere i kaže “da što se tiče tog dana i sata, niko ne zna - ni anđeli na nebu, pa čak ni Sin, već jedino Otac”. Pisari su smatrali da je taj pasus težak: Sin Božji, sam Isus, ne zna kada će kraj doći? Kako to može biti? Zar on nije sveznajući? Da bi rešili taj problem, neki pisari su naprosto izmenili tekst izostavivši reči “pa čak ni Sin”. Sad, anđeli mogu da budu neznalice, ali Sin Božji - ne.

Josif i Marija

U drugim slučajevima pisari su izmenili tekst ne zato što su mislili da u njemu postoji greška, već zato što su želeli da izbegnu da se on pogrešno razume. Primer je Jevanđelje po Mateju (17:12-13), u kome Isus identifikuje Jovana Krstitelja kao Iliju, proroka koji će doći na kraju vremena:
“Kažem vam da je Ilija već došao, a oni ga nisu prepoznali, već su mu učinili šta su hteli. Tako će isto Sin Čovečiji uskoro propatiti od njih. Tad njegovi učenici shvatiše da im on govori o Jovanu Krstitelju.”
Potencijalni problem je u tome što, ovako napisan, tekst može da se protumači kao da ne znači da je Jovan Krstitelj Ilija, već da je on Sin Čovečiji. Pisari su dobro znali da to nije slučaj, pa su neki od njih obrnuli tekst, stavljajući frazu “njegovi učenici shvatiše da im on govori o Jovanu Krstitelju” ispred izjave o Sinu Čovečijem.
Ponekad su pisari menjali tekst iz očiglednih teoloških razloga, da bi se osigurali da “jeretici” neće zloupotrebiti tekst ili da bi obezbedili da on govori ono što su (pisari) već pretpostavili da znači. Postoje mnogobrojni primeri ove vrste promena.
U drugom veku bilo je hrišćana koji su čvrsto verovali da je spasenje koje je doneo Hristos potpuno nova stvar, viša od svega što je svet ikad video, a svakako viša od judaističke vere iz koje se hrišćanstvo izrodilo. Neki hrišćani su išli toliko daleko da su tvrdili kako je pojava Hrista daleko nadišla judaizam, staru veru Jevreja. Pisarima takvih uverenja, parabola o novom vinu i starim mešinama koju pripoveda Isus mogla je da izgleda problematična.
“Niko ne stavlja novo vino u stare mešine... Već se novo vino mora staviti u nove mešine. A niko ko pije staro vino ne želi novoga, jer oni kažu, ’Staro je bolje’.” (Jevanđelje po Luki, 5:38-39)
Kako bi Isus mogao da ukazuje da je staro bolje od novog? Zar nije spasenje koje on donosi više od svega što judaizam (ili bilo koja druga religija) ima da ponudi? Pisari koji su smatrali da je ova izreka zbunjujuća naprosto su uklonili poslednju rečenicu, tako da sada Isus ne govori ništa o tome da je staro bolje od novog.
Ponekad su pisari menjali tekst da bi se postarali da se njihova omiljena doktrina na odgovarajući način istakne. To nalazimo, na primer, u priči o Isusovoj genealogiji u Jevanđelju po Marku, koje počinje s Avramom, ocem Jevreja, i prati Isusov rodoslov od oca do sina sve do “Jakova, koji je bio otac Josifa, muža Marije, koja rodi Isusa, koga zovu Hristos”. (Matej, 1:16). Kako stvari stoje, ta genealogija već tretira Isusa kao izuzetan slučaj, pošto se ne kaže da je on “sin” Josifov. Ali, nekim pisarima to nije bilo dovoljno, pa su izmenili tekst tako da glasi: “Jakov, koji je bio otac Josifov, kome je data u zaruke devica Marija koja rodi Isusa, koga zovu Hristos”.
Sad se Josif čak i ne naziva Marijinim mužem, već samo njenim verenikom, a za nju se jasno ističe da je bila devica - što je bila važna poenta za mnoge stare pisare!

Izmene u molitvi

JEDNU od najpoznatijih liturgijskih izmena teksta nalazimo u Lukinoj verziji molitve Oče naš. Tu molitvu nalazimo kod Mateja, i taj duži, Matejev oblik, bio je i ostao najpoznatiji hrišćanima. Kad se uporedi, Lukina verzija izgleda beznadežno osakaćena.
“Oče, neka je sveto tvoje ime. Neka dođe carstvo tvoje. Daj nam svakog dana naš svakodnevni hleb. I oprosti nam naše grehe, jer mi opraštamo našim dužnicima. I ne navedi nas u iskušenje.” (Luka, 11:2-4)
Pisari su rešili problem kraće Lukine verzije tako što su dodali deo koji je poznat iz odgovarajućeg pasusa kod Mateja (6:9-13), pa sada, kao kod Mateja, ta molitva glasi:
“Oče naš, koji si na nebu, neka je sveto ime tvoje. Neka dođe carstvo tvoje i neka se ispuni volja tvoja, na zemlji kao i na nebu. Daj nam svakog dana naš svagdašnji hleb. I oprosti nam naše dugove kao što mi opraštamo našim dužnicima. I ne navedi nas u iskušenje, već nas izbavi od zla.”
Ta pisarska sklonost da “usklađuju” pasuse u jevanđeljima je sveprisutna. Gde god se ista priča priča u nekom drugom jevanđelju, ovaj ili onaj pisar će se sigurno postarati da te priče budu u savršenom skladu, uklanjajući razlike potezima svoga pera.
Ponekad na pisare nisu uticali istovrsni pasusi, već usmeno predanje koje je kružilo o Isusu i priče koje su se pričale o njemu. To smo već u velikoj razmeri videli u slučaju žene uhvaćene u preljubi i poslednjih dvanaest stihova Jevanđelja po Marku.
I u manjoj razmeri, možemo da vidimo kako je usmeno predanje uticalo na pisani tekst jevanđelja. Jedan istaknut primer je upečatljiva priča u Jevanđelju po Jovanu (5), u kojoj Isus isceljuje jednog invalida kraj banje Vitezde.
Na početku te priče nam se kaže da je nekolicina ljudi - invalida, slepih, hromih i paralizovanih - ležala pored te bare, a da je Isus izdvojio jednog čoveka, koji je tu boravio trideset osam godina, da bi ga izlečio. Kad je upitao tog čoveka da li bi želeo da bude izlečen, čovek odgovara da nema nikog ko bi ga stavio u banju, pa “kad se voda uzburka”, uvek se neko drugi progura.
U našim najstarijim i najboljim rukopisima nema objašnjenja zašto bi taj čovek želeo da uđe u banju kad se voda uzburka, ali je usmeno predanje nadoknadilo taj manjak dodatkom stihovima 3-4, koji nalazimo u mnogim našim kasnijim rukopisima. Tu nam kažu da je “neki anđeo povremeno silazio u tu baru i talasao vodu, a prvi koji bi ušao nakon što se voda uzburka, bio bi izlečen”. Lep dodatak jednoj ionako interesantnoj priči.

Srećni istraživač

JEDAN proučavalac iz 19. veka, koji je bio najprilježniji u otkrivanju i objavljivanju rukopisa Biblije, imao je interesantno ime - Lobegot Fridrih Konstantin Fon Tišendorf (1815-1874). Dobio je ime Lobegot (na nemačkom - slava Bogu) jer je pre rođenja njegova sujeverna majka videla nekog slepca i uplašila se da će se zbog toga njeno dete roditi slepo. Kada joj se sin rodio potpuno zdrav, ona ga je posvetila Bogu.
Tišendorf je bio neuobičajeno prilježan istraživač, koji je svoj rad na tekstu Novog zaveta video kao sveti, od božanstva određeni zadatak.
Jednom je napisao svojoj verenici: “Suočen sam sa svetim zadatkom, borbom da povratim izvorni oblik Novog zaveta”. Taj sveti zadatak on je nastojao da ispuni locirajući svaki rukopis, uvlačeći se u sve biblioteke i manastire koje je mogao da nađe.
Nekoliko puta je obišao Evropu i “istok” (ono što bismo mi nazvali Srednjim istokom), nalazeći, transkribujući i objavljujući rukopise kud god bi pošao.
Jedan od njegovih najranijih i najpoznatijih uspeha ticao se jednog rukopisa koji je već bio poznat, ali niko nije bio u stanju da ga pročita.
To je Codeh Ephraemi Rescriptus, smešten u Nacionalnoj biblioteci u Parizu. Taj kodeks je izvorno bio grčki rukopis Novog zaveta, ali je izbrisan u dvanaestom veku kako bi se njegove stranice od pergamenta mogle iskoristiti da se na njima napišu neke propovedi sirijskog crkvenog oca Jevrema.
Pošto stranice nisu bile potpuno izbrisane, nešto od teksta koji je stajao ispodse moglo videti, iako ne dovoljno jasno da bi se dešifrovala većina reči - čak i pošto je nekoliko vrsnih istraživača učinilo najbolje što se moglo.
Ali, u Tišendorfovo doba bili su otkriveni hemijski reagensi koji su mogli da pomognu da se otkrije tekst koji je bio napisan ispod.
Primenjujući pažljivo te reagense i polako krčeći put kroz tekst, Tišendorf je uspeo da dođe do njegovih reči, pa je tako načinio prvu uspešnu transkripciju tog ranog teksta i tako stekao za sebe određeni ugled među onima kojima je stalo do takvih stvari.

FELjTON je napravljen prema knjizi ”Isus to nije rekao” Barta D. Ermana, vodećeg svetskog stručnjaka za biblijska pitanja. Knjigu možete da naručite kod izdavačke kuće ”Babun” na tel. 011-3510 669
i 063 8930 278, kao i na imejl babunŽsezampro.yu
(Nastaviće se)