Smrt u dva portreta

Piše: Bart D. Erman
MATEJU i Luki bilo je teško da Isusu pripišu gnev, dok Marku nije. Čak i u priči o kojoj govorimo, po strani od tekstualnog problema u stihu 41, Isus ne postupa prema tom jadnom gubavcu u rukavicama. Nakon što ga izleči, on ga “žestoko izgrdi” i “izbaci napolje”. To je bukvalno značenje tih grčkih reči, koje se u prevodu obično ublažava. To su grubi izrazi, koji se na drugim mestima u Jevanđelju po Marku koriste u kontekstu žestokih sukoba i agresije (npr. kad Isus izgoni demone). Teško je da se shvati zašto bi Isus grubo izgrdio tog čoveka i izbacio ga napolje ako je osećao sažaljenje prema njemu; ali, ako je ljut, to je možda shvatljivije.
Kakav utisak na čitaoca ostavlja portretisanje Isusa u uvodu Jevanđelja po Marku? Ostavljajući na trenutak po strani sve naše unapred stvorene zamisli o tome ko je bio Isus i naprosto čitajući taj tekst, moramo da priznamo da Isus tu ne izgleda kao krotki i blagi dobri pastir mekih crta sa prozorskih vitraža.
Marko počinje svoje jevanđelje slikajući Isusa kao fizički i harizmatički moćan autoritativni lik sa kojim se nije šaliti. On ga predstavlja kao zadivljalog proroka u divljini; izbačen je iz društva da bi se u divljini borio sa Satanom i divljim zverima; on se vraća da bi pozvao na hitno pokajanje uoči neposrednog dolaska Božijeg suda; on odvaja svoje sledbenike od njihovih porodica; on nadvladava svoje slušaoce svojim autoritetom; on kori i izgoni demonske sile koje mogu da potpuno savladaju puke smrtnike; on odbija da se povinuje zahtevima naroda, ignorišući ljude koji mole da ih primi.
Jedina priča u tom uvodnom poglavlju Jevanđelja po Marku koja ukazuje na ličnu samilost jeste isceljenje tašte Simona Petra, koja leži bolesna u krevetu. Ali, čak se i to tumačenje samilosti može dovesti u pitanje. Neki duhoviti posmatrači su primetili da tašta, nakon što je Isus uklonio njenu groznicu, ustaje da bi ih služila, verovatno da im donese večeru.
Da li je moguće da je u uvodnim scenama Jevanđelja po Marku Isus naslikan kao moćan lik sa jakom voljom i sopstvenim planom, harizmatični autoritet koji ne voli da mu smetaju? To bi svakako učinilo smislenim njegov odgovor izlečenom gubavcu, koga grubo izgrdi, a potom otera.

Izgon demona

IPAK, postoji još jedno objašnjenje. Isus se ljuti i na drugim mestima u Jevanđelju po Marku. Sledeći put se to dešava u poglavlju 3, koje, upadljivo je, takođe sadrži drugu priču o lečenju. Ovde se izričito kaže da je Isus ljut na fariseje, koji misle da on nije ovlašćen da u subotu izleči čoveka kljastog u jednu ruku.
Na određeni način, još bližu paralelu imamo u priči u kojoj se Isusov gnev ne spominje eksplicitno, ali je ipak očigledan. U Jevanđelju po Marku, 9, kada Isus silazi sa Planine preobražaja sa Petrom, Jakovom i Jovanom, on nailazi na gomilu koja je okružila njegove učenike i jednog očajnog čoveka u sredini. Sina tog čoveka je opseo demon i on objašnjava tu situaciju Isusu, a potom ga poziva: “Ako si u stanju, smiluj se i pomozi nam”. Isus uzvraća ljutitim odgovorom: “Ako si u stanju? Sve je moguće onome ko veruje”. Čovek pada u još veće očajanje i moli: “Verujem, pomozi mojoj neveri”. Isus tada izgoni demona.

Krvavi znoj

Ono što je upadljivo u tim pričama jeste da Isusov gnev izbija kad neko sumnja u njegovu voljnost, sposobnost ili božanski autoritet da leči. Možda se i u priči o gubavcu takođe radi o tome. Kao u priči iz Jevanđelja po Marku, 9, neko bojažljivo prilazi Isusu da bi upitao: “Ako bi hteo, ti možeš da me izlečiš“. Isus se razbesni. Naravno da bi hteo, isto tako kao što je i u stanju i ovlašćen da to čini. On isceljuje tog čoveka, donekle neraspoložen, oštro ga izgrdi i otera ga.
Za razliku od Marka, Jevanđelje po Luki nikad eksplicitno ne kaže da se Isus razbesneo. Zapravo, u njemu izgleda kao da se Isus uopšte ne uznemirava, ni na koji način. Umesto ljutitog Isusa, Luka slika hladnokrvnog Isusa. U tom jevanđelju postoji samo jedan odeljak u kome Isus izgleda da gubi prisebnost. I to je, što je baš interesantno, u odeljku u kome o njegovoj autentičnosti vatreno raspravljaju poznavaoci jevrejskih spisa.
Taj odeljak se pojavljuje u kontekstu Isusove molitve na Maslinovoj gori, upravo pre nego što ga izdaju i uhapse (Luka 22:39-46). Nakon što se pridružio svojim učenicima “da se mole, da ne bi pali u iskušenje”, Isus ih ostavlja, klekne na kolena i moli se. “Oče, ako je tvoja volja, ukloni ovaj pehar od mene. Ali da ne bude moja volja, već neka se izvrši tvoja”.
U velikom broju rukopisa, nakon ove molitve sledi priča koju ne nalazimo nigde u našim jevanđeljima, priča o Isusovoj intenziviranoj agoniji i takozvanom krvavom znoju:
“I anđeo s neba mu se javi, osnažujući ga. I pošto je bio u agoniji, poče da se moli još usrdnije, a njegov znoj posta nalik na kapi krvi koje padaju na zemlju”. (st. 43-44). Ta scena se završava tako što Isus ustaje iz molitve i vraća se svojim učenicima, da bi ih zatekao usnule. On potom ponavlja svoje prvobitno uputstvo: “Molite se, da ne biste pali u iskušenje”. Na te reči, Juda stiže sa gomilom i Isusa hapse.
I šta se događa? Učenici, koji se nisu molili, zaista “padaju u iskušenje”; oni beže sa poprišta, ostavljajući Isusa da se sam suoči sa svojom sudbinom. A šta je sa Isusom, onim koji se molio pre nego što je njegovo iskušenje došlo? Kada gomila stigne, on se mirno predaje Očevoj volji, predajući se mučeništvu koje je bilo pripremljeno za njega.
Lukina priča o Isusovom stradanju, služi tome da pruži primer vernima kako da ostanu čvrsti pred licem smrti. Ona pokazuje da jedino molitva može da pripremi čoveka da umre.
Umesto da uđe u svoje stradanje obrvan strahom i drhtanjem, sa agonijom u pogledu sudbine koja ga čeka, Lukin Isus ide u smrt mirno i kontrolisano, sa poverenjem u volju svog Oca do samog kraja. Upadljiva je činjenica, od posebnog značaja za ovaj tekstualni problem, da je Luka mogao da stvori takvu Isusovu sliku samo uklanjanjem onog predanja iz svog izvora (Jevanđelja po Marku) koje joj se suprotstavlja.
Kod Luke je potpuno izostavljen Markov iskaz da Isus “počinje da biva žalostan i uznemiren” (Marko, 14:33), kao i Isusov komentar njegovim učenicima: “Moja duša je duboko uznemirena, čak do smrti” (Marko, 14:34). Umesto da padne na zemlju u patnji (Marko, 14:35), Lukin Isus klekne na kolena (Luka 22:41). Kod Luke, Isus ne traži da ga mimoiđe taj čas (uporedi Marko 14:36, 39, 41). A, umesto da se moli, tri puta da ga mimoiđe taj pehar (Marko, 14:36,39,41) on to traži samo jednom (Luka, 22:42), pre svoje molitve - samo što kod Luke to čini pod važnim uslovom: “Ako je to tvoja volja”.
I tako, dok Lukin izvor, Jevanđelje po Marku, pokazuje Isusa kako se u patnji moli u vrtu, Luka je potpuno preoblikovao tu scenu da bi pokazao smirenog Isusa koji se suočava sa smrću. Jedini izuzetak je Isusov “krvav znoj”, priča koje nema u našim najstarijim i najboljim dokumentima. Zašto bi se Luka toliko trudio da ukloni Markov portret Isusa koji pati ako bi Isusova patnja trebalo da bude poenta njegove priče?

Prikivanje na krst

Jasno je da Luka ne deli Markovo poimanje da Isus pati i da je na ivici očajanja. Nigde to nije očiglednije nego u njihovim pričama o Isusovom raspeću. Marko slika Isusa kako ćuti na putu do Golgote. Njegovi učenici su se razbežali; čak i verne žene gledaju samo “sa odstojanja”. Svi prisutni mu se podsmevaju - prolaznici, jevrejske vođe i oba razbojnika.
Markov Isus je prebijen, ismevan, a napustili su ga i zaboravili ne samo njegovi sledbenici, već na kraju i sam Bog. Njegove jedine reči u čitavom prosedeu dolaze na samom kraju, kad on glasno povika: “Moj Bože, moj Bože, zašto si me ti napustio?” On zatim glasno krikne i umre.
I ovaj portret je, opet, u oštroj suprotnosti sa onim što nalazimo kod Luke. U Lukinoj priči, Isus uopšte ne ćuti, a kad govori, pokazuje da i dalje kontroliše situaciju, pun pouzdanja u Boga, svog Oca, pouzdanja u svoju sudbinu, brižan za sudbinu ostalih. Na putu ka svom raspeću, prema Luki, kada Isus vidi grupu žena koje jecaju, on im kaže da ne plaču zbog njega, već zbog sebe i svoje dece, zbog nesreće koja će ih uskoro zadesiti (23:27-31). Dok ga prikivaju na krst, umesto da ćuti, on se moli Bogu: “Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine” (23:34).
Na krstu, u bolovima svog stradanja, Isus se upušta u inteligentan razgovor sa jednim od razbojnika koji je raspet pored njega, uveravajući ga da će tog dana biti zajedno u raju (23:43). I najizražajnije od svega, umesto da na kraju patetično krikne zato što su ga napustili, Lukin Isus, u punom poverenju da stoji pred Bogom, predaje svoju dušu svom voljenom Ocu: “Oče, u tvoje ruke predajem svoj duh” (24:46).
Teško je preceniti značaj tih izmena koje je Luka načinio u odnosu na svoj izvor (Marka) za razumevanje našeg tekstualnog problema. Ni u jednoj tački Lukine priče o stradanju Isus ne gubi kontrolu, niti je ikad u dubokoj i iznurujućoj strepnji za svoju sudbinu.
On je tu odgovoran za svoju sopstvenu sudbinu, zna šta mora da uradi i šta će mu se desiti kad to uradi. To je čovek koji je u miru sa samim sobom i smiren pred licem smrti.

FELjTON je napravljen prema knjizi ”Isus to nije rekao” Barta D. Ermana, vodećeg svetskog stručnjaka za biblijska pitanja. Knjigu možete da naručite kod izdavačke kuće ”Babun” na tel. 011-3510 669
i 063 8930 278, kao i na imejl babunŽsezampro.
(KRAJ)