Lopta u crnini

CRNO u srpskom fudbalu ili srpski fudbal u crnom. A, neretko i u crnini. Predsednici klubova, sekretari, direktori, gubili su glave od 1995. godine do danas, a da je retko koje ubistvo od tih rešeno. Možda ima veze s tim što, ipak, malo koje ima (direktne) veze sa sportom...
Činjenica je, ipak, da kada su ljudi sa debelim dosijeima i mutnim biografijama ulazili u klubove, za nekoliko sezona nižerazredni i neugledni “timovi iz kraja” stizali bi do saveznog ranga. Gazde bi odjednom postale “ugledni sportski radnici”, a kada bi predsednika stigli dugovi iz nekih drugih, nesportskih sfera, klubovi, isto onako kako su nastajali, tako su i nestajali sa scene, vraćali se u zone gde im je decenijama bilo mesto.
Jedna od takvih priča desila se sa FK Zvezdara, čiji je vlasnik Miša Nikšić ubijen 1995. godine, kada se na neki način računa početak serije egzekucija ljudi iz fudbala u Srbiji. On je postavio lokalni klub na noge, a planove o eliti pokosio je atentat. Ipak, Zvezdara je opstala zahvaljujući Branislavu Trojanoviću, koji je preuzeo brigu o “bulkama” i čak ih doveo do Prve lige! Međutim, ni Trojke nije dočekao da svoj tim vidi u mečevima sa Zvezdom i Partizanom, pošto je u junu 2001. ubijen u automobilu ispred kuće. Zvezdara je nekako uspela da “preživi” prvi deo sezone, ali je šampionat jedva privela kraju, čak je pretilo u jednom momentu i da napusti takmičenje. “Bulke” se danas, pod imenom FK Bulbulderac, takmiče u Drugoj beogradskoj ligi.
Mali klub iz predgrađa, FK Železnik preuzeo je svojevremeno i Jusuf - Jusa Bulić, koji je ubijen 1998. godine na Novom Beogradu. Njega je pratila reputacija “jednog od poslednjih čvrstih momaka iz stare garde”, a bio je vlasnik nekoliko kladionica i kockarnica. U istom napadu stradao je i direktor kluba Petar Vujičić. Posle Jusinog ubistva, Železnik je uspešno vodio kroz Prvu ligu i čak doveo do osvajanja nacionalnog kupa njegov sin Dragan - Aca Bulić, danas potpredsednik FK Banat i predsednik Zajednice prvoligaša. Kada je Bulić napustio “lavove”, klub se srozao do današnje Druge beogradske lige.
Smrt jednog od predsednika koja je najviše uzbudila Srbiju jeste ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, gazde FK Obilić, u januaru 2000. godine u “Interkontinentalu”. Na vrhunce svoje moći, nekadašnji komandant “Srpske dobrovoljačke garde” je od jednog od najstarijih srpskih klubova stvorio šampiona. Razne priče i “anegdote” i danas kruže o čuvenoj sezoni 1996-97, u stvari, o načinu kako su “vitezovi” došli do zvanja prvaka Jugoslavije i dvoboja sa Bajernom u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Ali, činjenica je da je od smrti Arkana Obilić iz godine u godinu tonuo sve dublje. Danas, sa jednim od lepših stadiona u zemlji, “vitezovi” se, otkako je i Svetlana Ražnatović digla ruke od njih, bore u trećoj ligi.
U leto 2001. godine likvidiran je prvi od dvojice predsednika FK Bežanija, Radoslav Trlajić, zvani Bata Trlaja. Njegova čuvena rečenica: “Mala bara, puna krokodila”, iz dokumentarnog filma “Vidimo se u čitulji”, nažalost, jednako je veran opis situacije i u srpskom fudbalu u poslednjih desetak godina. Trlajićev recept je bio kao kod ostalih “sportskih radnika” mutnih biografija: uzeo je lokalni klub i krenuo da ga penje na takmičarskoj lestvici ka saveznom rangu. Njegova smrta nije zaustavila uspon Bežanije, koju je preuzeo Goran Mijatović Mita. I on je, poput drugih “gazda”, uspeo da svoj klub dovede do srpske fudbalske elite, gde se i danas nalazi. Možda bi bilo drugačije da Mijatović nije ubijen prošle godine bombom podmetnutom ispod automobila.
“Žestoki momci” čije su živote presekli meci, a koji su takođe pomagali svojim lokalnim klubovima, jesu i Zoran Šijan, koji je finansirao Jedinstvo iz Surčina, i Novosađanin Branislav Lainović Dugi, koji je donirao Slaviju.
Poslednji u nizu fudbalskih predsednika koji je okončao život pre vremena je prvi čovek OFK Beograda Miko Brašnjović. On je letos uhapšen zbog sumnji da je pripadao “stečajnoj mafiji”, a suđenje nije dočekao jer se obesio u zatvorskoj ćeliji.


KO JE UBIO BRANKA BULATOVIĆA?
UBISTVO Branka Bulatovića, generalnog sekretara Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore, u avgustu 2004. godine, sigurno je izazvalo najveći šok u zemlji od svih atentata u sportu. Usred dana, ispred prostorija Saveza na Terazijama, ubica je hladnokrvno prišao s leđa prvom operativcu našeg fudbala i pucnjem iz pištolja u potiljak na mestu ga likvidirao. Zbog čega, ostalo je pitanje da lebdi u vazduhu i dan-danas, a počiniocu policija nije ušla ni u trag.


GLAVE LETELE I U KOMŠILUKU
GLAVE predsednicima fudbalskih klubova nisu padale samo u Srbiji, već i u našem najbližem okruženju. OFK Beograd je na bizaran način “u vezi” sa ubistvom Georgija Ilijeva, prvog čoveka Lokomotive iz Plovdiva. On je u avgustu 2005. pogođen iz snajperske puške pravo u srce, samo čas po završetku utakmice između njegovog tima i “romantičara” u prvom kolu Kupa UEFA.
Godinu dana ranije, ubijen je predsednik Slavije iz Sofije, “kontroverzni biznismen” Milčo Bonev, a prema nekim informacijama, njegovu likvidaciju naručila je srpska mafija.
V. N.