Vojska Carice Katarine

Piše: Dušan Lopušina
ZBOG toga što su srpski graničari imali posebne privilegije, njihova naselja su se do 1760. godine namnožila. Bilo ih je 122, imali su 31 pravoslavnu crkvu i 26.000 stanovnika. Srbi su tada živeli i u Novomirgorodu, Pečki, Kanjižu, Fedvaru, Glinskom, Pančevu, Semliku, Kijevu. Potomci Čarnojevića su se sredinom osamnaestog veka pojavili i u Ukrajini, a potom sišli i do Krima.
Ruski književnik Nil Popov priča kako su nastale, ali i nestale te srpske naseobine u pokrajinama Nova Srbija i Slaveno-Srbija:
“Prvi i jedan od najznatnijih srpskih doseljenika u Rusiji bio je Sava Vladisavić, grof Raguzinski, rodom iz Dalmacije, čije se ime često pominje za vreme Petra Prvog, koji je naročito poznat po ugovoru o miru između Rusije i Kine, zbog čega je postao tajni savetnik. I njegov brat Jefto Vladisavić, koji je služio pod caricom Anom, došao je do tako visokog čina. Mijailo Miloradović doselio se iz Srbije 1711. godine, u vreme rata sa Pruskom, i za odlikovanje u tome ratu postavljen je za komandanta Gađačkog kozačkog puka. Za vreme carice Ane došli su iz Austrije u Rusiju: Ivan Stojanović, Stepan Vitković, Panić, Božić i Dimitrije Perić. Prvi je postao general-major, drugi brigadir, treći pukovnik u starom srpskom husarskom puku. Stojanovićev sin Mijailo došao je do general-majorskog čina. Miloje je pod caricom Katarinom postao general i gubernator Černigovske gubernije, a Petar je postao general-major.
Zatim, od austrijskih Srba dolazi Petar Tekelija, stric slavnog Srbina Save Tekelije. On je stupio u rusku vojsku kao poručnik i stigao je do čina generalanšefa”.
Ali, svi ti generali koje je srpski narod pozajmio ruskoj vojsci, behu samo jedna mala predvodnica čitavoj vojsci koju je srpski narod poslao Rusiji. Vođe tih graničarskih pukova behu najpre pukovnici Ivan Samuilović Horvat, Ivan Đorđević Šević i Rajko de Preradović. Njima je carica Jelisaveta poslala preko svoga poslanika u Beču grofa Bestuževa, general-majorske činove i privilegiju na zemlju južne Rusije “koja beše pusta i na granici Poljske”.
Te nove srpske zemlje u Rusiji su se prostirale sa zapada od ušća reke Sinjuhe u Bug, duž rečice Visa na istoku do reke Tjasmina, i Dnjepra, i naseobina zaporoških Kozaka. Dakle, preko 25 kilometara. Nastala su sledeća naselja: Nadlak, Pečka, Jenopolje, Pavliš, Glogovac, Šajtin, Semlak, Cubilj, Cibuljevo, Varadin, Pančevo, Vršac, Vladimirovac, Kanjiža, Senta, Bečej, Turija, Nadlaj, Martonoš, Mošorin, Čongrad, Feldvar, Beška, Mitrovica, Vukovar, Kosovka, Ivankovci, Subotica. Cela ta zemlja nazvana je u ruskoj privilegiji Nova Srbija, i namenjena je, kako se u privilegiji kaže, za naseljenje ona dva puka što ih je doveo Horvat.
Posle godinu dana stiže i Šević, a malo docnije i potpukovnik Rajko de Preradović, kome je, takođe, najpre poslat general-majorski čin, preko ruskog poslanika u Beču. Njima je data zemlja na jugoistočnoj strani Behmutske provincije, između reka Donca i Luganje. To je bila zemlja bez ikakve koristi i bez ikakvog stanovništva. Srpski pukovi Ševića i Preradovića tu su podigli svoja sela i njihova naseobina nazvala se Slaveno-Serbija.
Oficiri Horvat, Šević i De Preradović razdelili su vojsku na čete, od kojih je svaka izradila svoj “šanac”. U svakome “šancu”, svaki je vojnik dobio zemlje za kuću i njivu, iz kojih su posle ponikle varošice, a potom u njih dođoše trgovci. Najbrže je izrastao gradić Novi Mirgorod, gde je stanovao pukovnik Horvat, a oko šančeva je bilo izobilja. Horvat je, osim toga, ukrepio svoju naseobinu jednim gradom na rečici Inguli iz koga se vremenom razvio bogati Jelisavetgrad. I Slaveno-Serbija je imala svoj grad - Bahmut.
U SVOM gradu Ivan Samuilović Horvat je stvorio i prvu demokratsku vlast i napisao srpski ustav “Nova Serbia constituta”. Otvorio je i prvu Srpsku kancelariju u varoši Novi Mirgorod i planirao da u grad dovede jednog episkopa iz Srbije, ali su mu Rusi to branili.
U ime zahvalnosti, žitelji ova dva grada su godine 1757, kada se Rusija umešala u Sedmogodišnji rat, na raspoloženje ruskoj vojsci stavili ceo svoj husarski puk i jedan srpski konjički puk. A, 1759. formirana su još dva srpska puka, u kojima je bilo i nešto Bugara, Grka i Rumuna, zbog kojih su ih Rusi nazvali “makedonski” i “bugarski” puk, iako su svi oficiri bili Srbi.
Istoričar Nil Popov piše da su gradovi Nova Srbija i Sloveno-Srbija ukinuti tako što su vremenom promenili imena i vlasnike. Godine 1764. Nova Srbija je preimenovana u Novu rusku guberniju, a pukovnik Horvat je otpušten iz službe zbog slabog zdravlja i uskoro umro. Kad su umrli Šević i De Preradović, Rusi pretvoriše Slaveno-Srbiju najpre u Katarininsku provinciju Novorosijske gubernije, a docnije Azovsku guberniju.
I, najzad, 1784, kad je u celoj Rusiji zavedeno namesništvo, srpski gradovi i pukovi se utopiše u Ekaterinoslovsko namesništvo i rusku armiju.
Carica Katarina je u svojoj armiji imala osam srpskih general-poručnika, 12 general-majora, 4 brigadira, 17 pukovnika, 42 potpukovnika, 37 majora i 1.000 nižih oficira. U to vreme mnogo Trebješana iz Nikšića se iselilo iz Crne Gore i doselilo blizu Odese. Naselili su selo Slavjanoserbskoje, ali su ih Rusi naterali da promene svoja imena i uzmu ruska.


SRPSKI KRST
ARTJOMOVSK je, nekada Bahmut, osnovan 1571. godine, poznat po tome jer je u njemu formiran 1764. srpski Bahmutski husarski puk. Svedočanstva o životu Srba u Artjomovsku čuva njegov Gradski muzej. Posetioce najviše impresionira kamen “srpski krst”, koji je nađen na srpskom groblju. Na krstu visokom pola metra razaznaju se urezi, ali ne i slova. U ovom gradu se govorilo srpski sve do sredine šezdesetih godina.
Slavjano-Serbija je kao administrativna jedinica trajala samo 11 godina, ali je iza Srba, kako je pisao Miloš Crnjanski, ostao “beskrajni plavi krug i u njemu zvezda”.
(Nastaviće se)