Let u ambis

KAO što verovatno znate, prvi udes u “istoriji vazduhoplovstva” doživeo je Ikar. Naravno, nije mu otkazala elektronika nego vosak kojim je zalepio krila. Ipak, po današnjim merilima, uzrok udesa bio bi “otkaz tehnike” zbog kojeg pilot nije mogao sprečiti pad. Dakle, otkazala je tehnika.
Ta činjenica pokazuje da je tehnika otišla daleko ispred ljudskih mogućnosti. Razni industrijski lobiji žele da prodaju što više novih izuma, a čovek je očigledno sve opterećeniji njihovim savladavanjem. Pre tridesetak godina na prekookeanskim letovima bilo je četiri člana letačke posade. Oni su upravljali avionom koji je prevozio oko 170 putnika. Tu su bili kapetan, kopilot, inženjer-letač i navigator.
Danas, u avionima koji prevoze do 450 putnika postoje samo dva člana letačke posade - kapetan i kopilot. Ostalo radi elektronika.
Međutim, i elektroniku treba neprekidno nadgledati, a sve olakšice koja ona omogućava nesporno dovode i do opuštanja posade. Ako ukucate prekretne orijentire, u stvari geografske pozicije u računar koji će satima voditi avion iznad neprekidnog okeana, morate se mnogo truditi da stalno budete na oprezu, a to je, u tako jednoličnom letu, teško.
Pre nekoliko godina američka Savezna uprava za vazduhoplovstvo (FAA - Federal Aviation Administration) uvela je anonimni sistem prijavljivanja incidenata od strane samih posada, ali, jasno, bez potpisa.
Jedan kapetan američke kompanije na letu preko Atlantika na avionu DC-10 prijavio je ovaj incident: “Posle otprilike četiri sata letenja preko okeana, zaspao sam. Ne znam tačno u koje se to vreme dogodilo. Kada sam se probudio spavali su i moj kopilot i inženjer-letač. Pošto sam proverio instrumente odlučio sam da ih ne budim i da vidim koliko će još spavati. Prvi se probudio kopilot nakon punih četrdeset pet minuta. Zatim smo probudili inžinjera-letača koji bi verovatno još spavao...”
U ovom slučaju tehnika je odradila svoje. Ali, u narednom je zakazala. Pre petnaestak godina avion američke kompanije TWA, tip ”boing 707”, poleteo je iz Irske za Njujork. Nakon nekoliko sati letenja iznad okeana kapetan je odlučio da poseti vrlo važne putnike u prvoj klasi. U pilotskoj kabini ostali su kopilot i inženjer-letač. Avionom je upravljao autopilot, kopilot je učio pitanja za test na državnom ispitu za zvanje kapetana, a inženjer-letač je rešavao ukrštene reči. Autopilot je otkazao i počeo polako da odvodi avion u obrušavanje, sve strmije i strmije. Brzina se sve više povećavala. Kopilot nije pratio instrumente, a zbog sporog poniranja nije blagovremeno ni primetio povećanje brzine. Da se nešto čudno dešava prvi je primetio kapetan u putničkoj kabini te je požurio u pilotsku kabinu. Ali, u tom momentu kritični položaj shvatili su i kopilot i inženjer-letač.
Kopilot je počeo da komandama diže avion iz obrušavanja, te je zbog velikog pritiska kapetan bio prikovan za pod, nemoćan da se pokrene.
Zbog preopterećenja otkazali su servo uređaji, pa je inženjer-letač bio prinuđen da pomoću trimera (uređaj za smanjenje sila na kormilima) komanduje izvlačenje aviona iz obrušavanja. To mu je i uspelo, ali je avion probio brzinu zvuka te je došlo do otpadanja motorskih kabotaža (oklopa), slivnika na mestu gde se krilo uliva u trup aviona kao i otpadanja polovine repnih površina.
Avion je u obrušavanju pao sa visine od 10.000 metara na visinu od 1.500 metara iznad mora. Posada je ipak uspela da se sa takvim avionom vrati u Irsku, gde je pola sata nakon sletanja kapetan zajedno sa ostalim članovima posade dobio otkaz.
Da bi stvar bila gora, u toku incidenta putnicima je služena večera.
(Nastaviće se)