Dosije igumana Leontija

U SLUŽBI državne bezbednosti Crne Gore, pod brojem 299-1-3587, čuva se pozamašan dosije arhimandrita Leontija (Mitrovića), nekadašnjeg igumana i upravitelja manastira Ostrog, čoveka čije je ime ušlo u istoriju propasti bivše Jugoslavije i njene kapitulacije, aprilskih dana 1941. godine, kada je Ostrog nakratko bio poslednja prestonica i utočište jugoslovenske vlade i kralja Petra Drugog Karađorđevića pred njihovo bekstvo iz okupirane zemlje.
Taj dosije sadrži i krije ključne tajne o onome što se tih mučnih dana, tog zlog proleća, zbivalo pod ostroškim gredama.
Krije, pored ostalog, i priču, delić istine o stvarnoj sudbini ogromnog blaga jugoslovenske države i kraljevskog dvora, jer je, što milom, što silom, ovom, tada šezdesettrogodišnjem duhovniku, palo u deo da to blago spasava i krije pred najezdom osvajačkih fašističkih legija, ali i svih drugih na blago pohlepnih, namnoženih u vrtlogu stravične ratne kataklizme koja se četiri godine širila svetom.
Leontije (Mitrović), rodom iz Paštrovića, predstavljen je u toj policijskoj “knjizi” kao jedna od pet stotina paštrovskih pušaka koje su u Prvom svetskom ratu prešle golgotu Albanije i Solunskog fronta (“solunac i izraziti predstavnik velikosrpske politike”), kao čovek koji je pre rata pripadao jugoslovenskoj radikalnoj zajednici i navodno nije bio posebno oduševljen ustankom protiv okupatora koji su 1941. godine poveli komunisti. Vešt, lukav i zatvoren, on se ipak nije javno ispoljavao, piše tamo, tako da su o njemu imali kontradiktorna mišljenja čak i četnički prvaci i glavešine koje je, izgleda, tokom rata često ugošćavao u Ostrogu.

Čovek bez mrlje

A DA su na Mitrovića s nepoverenjem i podozrenjem gledali i četnici, najbolje se vidi iz jednog doušničkog izveštaja o Leontiju (u dosijeu se čuva i u originalu, pisan rukom, ćirilicom, lepim, ispisanim rukopisom, ali i prekucan na mašini).
Datiran je 28. marta 1952. godine, a autor je, najverovatnije, zavrbovani čovek iz redova četničke emigracije, možda i neko od sveštenika, a verovatnije neki negdašnji komunista koji je preskočio u četničke redove, pa se potom, kad je u inostranstvu shvatio gde ga je to dovelo, pokajao i počeo da sarađuje sa starim drugovima:
“U četničkom društvu posle ostroške likvidacije (misli na likvidaciju četničkog štaba u Gornjem manastiru u jesen 1943. godine, na čelu sa Bajom Stanišićem i Blažom Đukanovićem - prim. B. S.) - imao sam priliku da slušam o Leontiju od četničkih vođa Jakova Jovovića, Lasice, Dušana Vlahovića, Pavla Đurišića i drugih... Interesantno je da su ga oficiri četnički napadali i prebacivali mu izdaju pri ostroškoj likvidaciji. Dušan Vlahović, na primer, i Lasica sa Dušanom Kapom nisu dali ni trun da padne na ’nacionalnu čast’ tog sveštenika...
O ovom slučaju sam i u emigraciji slušao. Jevđević ga zove ’izdajnikom’ i kobnim čovekom po četnički pokret u Crnoj Gori. Jovan Kontić ga i te kako brani rečima:
’Doći će dan kada će vas uveriti koliko je veliku i odgovornu dužnost nosio kroz sve teškoće srpskog naroda...’”
Postoji, međutim, i drugo lice ove priče, druga, svetlija stranica ove biografije, koja je za pedesetak godina od smrti Leontija (Mitrovića) prerasla pomalo u predanje i o kojoj, naravno, nema ni reči u njegovom policijskom dosijeu.
Rođen u paštrovskom selu Podličak, 1878. godine, u čestitoj porodici Luke Mitrovića. Osnovnu školu izučio u manastiru Praskvica, bogosloviju u Zadru, zamonašen u dvadesetoj godini u Kotoru, gde je jedno vreme vršio i dužnost gradskog kapelana, a potom službovao u manastirima Praskvica, Savina i Reževići.
Kad je u septembru 1912. godine planuo Prvi balkanski rat, među stotinu Paštrovića koji su se latili oružja i kao dobrovoljci otišli u pomoć Crnogorcima, bio je i nastojatelj manastira Reževići Leontije (Mitrović). Samo petnaestak dana posle formiranja dobrovoljačkog bataljona, tadašnji mitropolit crnogorsko-primorski Mitrofan (Ban) imenovao ga je za bataljonskog sveštenika, a malo potom, po ukazu kralja Nikole, komandant Primorskog odreda crnogorske vojske brigadir Mitar Martinović uručio je Mitroviću bataljonski barjak pod kojim se proslavio u bojevima oko Skadra, dotle da je odlikovan srebrnom medaljom za hrabrost i ratne zasluge.
Po povratku iz balkanskih ratova, u rodnom kraju, tada još pod austrougarskom okupacijom, žbiri i špijuni ga nisu dočekali sa lovorikama. Zato se, umesto u Reževiće, vratio i sklonio u manastiru Praskvica, gde je neko vreme živeo gotovo ilegalno.
To ga ipak nije obeshrabrilo. Čim su 1914. godine odjeknuli pucnji Gavrila Principa i na sarajevskom pločniku se prolila krv austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, kad je buknuo požar Prvog svetskog rata, Mitrović ponovo emigrira u Crnu Goru i staje pod barjak crnogorske vojske.

Večno o Ostrogu

VEĆ prekaljeni ratnik iz dva balkanska rata, Mitrović se našao među onih 525 Paštrovića (od ukupno “hiljadu paštrovskih pušaka”), koji su proneli slavu crnogorskog i srpskog oružja od Cera i Suvobora do Bitolja, od Kolubare preko Drine do Glasinca i Mojkovca, koji su 1916. godine sa srpskom vojskom prošli golgotu odstupanja preko Albanije da bi potom 1918. prolomili linije Solunskog fronta i u vihornom naletu oslobodili porobljene Srbiju i Crnu Goru.
Konačno, 1919. godine Leontije se skrasio na Cetinju, gde je uskoro proizveden u igumana i odlikovan pravom da nosi naprsni krst. Dve godine zatim, sa tri ordena Svetog Save, zlatnom Obilića medaljom, srebrnom medaljom za hrabrost, albanskom i kumanovskom spomenicom na grudima, seo je na stolicu igumana manastira Ostrog, odnosno prvog čuvara ćivota svetog Vasilija Ostroškog, kojem je smerno služio više od trideset godine.
Umro je 18. novembra 1955. godine. Kako ga je smrt zatekla u rodnim Paštrovićima, u manastiru Praskvica, tu je i sahranjen, uz temelj crkve Svete trojice, u grobnici dugogodišnjeg igumana ovog drevnog paštrovskog manastira, Mitrovićevog učitelja, arhimandrita Danila (Ugrinovića), uprkos još za života izraženoj želji da večno počiva u Ostrogu, gde je još za života bio pripremio grobnicu kod Donjeg ostroškog manastira. Amanet mu je ispunjen gotovo pedeset godina kasnije, 19. novembra 2004, kada su njegovi zemni ostaci preneti i sahranjeni u toj grobnici u Ostrogu.

”ZAŠTO JE UVEDEN...”
U PRVOM dokumentu u dosijeu Leontija (Mitrovića) piše ”zašto je uveden” u ”tefter” Udbe još 12. aprila 1946. godine: ”... za vreme bivše Jugoslavije uzeo aktivnog učešća u službovanju ondašnjim nenarodnim režimima.
Za vreme okupacije uzeo je aktivnog učešća u izdaji, pri čemu je davao svoje dopise okupatorskom listu ‘Glas Crnogorca’ , u kojima je napadao naš pokret, a danas je sasvim naspram FNRJ ...”
Ovakve teške optužbe i kvalifikacije nekog činovnika Udbe, međutim, nesu potvrđene čvrstim dokazima, ili ih barem nema u dosije.

LIKVIDACIJA ČETNIKA
DO danas je ostalo zagonetno kakvu je zaista ulogu imao Leontije (Mitrović) u operaciji likvidacije četničkog štaba u Ostrogu, u oktobru 1943. godine. Puniša Perović, jedan od aktera i partizanskih rukovodilaca u toj akciji, u svom kazivanju zbog nečeg ne spominje Mitrovića po imenu kao partizanskog pregovarača, već, kako je zapisao Vladimir Dedijer, kaže:
”Našli smo čoveka iz mesta, koji im je bio više naklonjen nego nama i komu mogu verovati ...” Iz toga bi se moglo zaključiti da je prema njemu bilo određene surevnjivosti među partizanima, ali mu tu ulogu nikada nesu zaboravili ni oprostili ni mnogi četnici, koji tvrde da je Mitrović ”podlo izdao” i četnicima ”zabo nož u leđa u časovima agonije”. Po onome kako je Blagoje Andrić iz Ravne Rijeke kod Bijelog Polja, jedini slučajno preživeli iz grupe tada streljanih četnika u Ostrogu, opisao posredničku ulogu Leontija (Mitrovića), reklo bi se da je on tu ulogu obavio vrlo revnosno, odnosno da je uspeo da pokoleba zabarikadirane četnike u Gornjem manastiru, sa generalom Blažom Đukanovićem na čelu, i nagovori ih da odlože oružje i predaju se - svi sem Baja Stanišića, njegovih sinovaca Bora, Vojina i Milenka i Blaža Vojvodića. Onu su, kao što je poznato, i skončali u zabarikadiranom manastiru - kad je Bajo Stanišić poginuo, njegovi sinovci i Vojvodić su, navodno, izvršili samoubistvo i nesu hteli da se predaju.
(Nastaviće se)