Straža neće zvona

U PRVIM ponoćnim satima, 6. aprila 1941. godine, Nemačka je mučki, bez objave rata i poštovanja bilo kakvih običaja ratovanja, napala Jugoslaviju. Desilo se to u rejonu Đerdapa gde je jedna jurišna grupa Vermahta sa područja Rumunije pokušala da iznenadi jugoslovensku pograničnu posadu na ostrvima Karataš i Ada-kale, kojom je komandovao mladi potporučnik Borivoje Marković. U neravnopravnoj borbi izginula je većina jugoslovenskih graničara, a potporučnik Marković, videći da ne može održati položaj i da će pasti neprijatelju u ruke, posljednji metak iz revolvera ispalio je sebi u slepoočnicu.
Koji sat potom, u praskozorje, nemačke borbene eskadrile su zasule bombama vojne aerodrome od Ljubljane, Brežica i Zagreba do Niša, Skoplja i Kumanova, a istovremeno je Hitlerova soldateska, tačnije 12. armija, krenula i u široku kopnenu ofanzivu prema Jugoslaviji sa bugarske teritorije.
Novoimenovanog predsednika jugoslovenske kraljevske vlade, armijskog generala Dušana Simovića, nije tog nedeljnog jutra dočekalo zakazano venčanje ćerke Olgice. Čim su grunule prve bombe, on se setio upozorenja zapadnoevropskih diplomata koja su mu minulih dana stizala preko ambasada u Beogradu i tek tada shvatio da nisu bila bez osnova. Shvatio je da je bila tačna i pouzdana alarmantna poruka njegovog vojnog atašea iz jugoslovenske ambasade u Berlinu, pukovnika Vladimira Vauhnika, koji je samo dva dana ranije precizno javio i čas kad će uslediti Hitlerov udar, i pravce dejstava, i sastav i brojnost nemačkih snaga opredeljenih da pregaze Jugoslaviju.

Kralj i ljubavnica

TEK što se, posle prvog naleta nemačkih bombardera, malo slegla prašina i detonacije teških bombi nadjačao plač i jauk ranjenih i izbezumljenih Beograđana, koji su bezglavo nekud bežali između ruševina, počela je i bežanija i rasulo i jugoslovenske vlade i mladog kralja Petra Drugog Karađorđevića sa njegovom svitom. U panici, bez pravog plana i cilja - samo što dalje od Beograda i linija fronta, koje su se vrtoglavom brzinom pomerale od granica ka unutrašnjosti.
Vlada je odstupala jednim pravcem, kralj i njegova kamarila - drugim.
Sedmog dana, u nedelju 13. aprila, jugoslovenska vlada, bez već odbeglih prvog potpredsednika dr Ivana Mačeka i spomenutog ministra Andresa, odnosno u bombardovanju poginulog dr Franja Kulovca, održala je na Palama, u sali Doma časnih sestara, svoju poslednju sednicu. Osnovni zaključak je bio da ministri ujutro po zori otputuju sa Pala u Nikšić, kao poslednju stanicu i uporište pred najezdom okupatora. Tog dana, upravo dok je Vlada zasedala na Palama, kralj Petar je prispeo u Ostrog, odavno već predviđen i pripremljen za moguću ratnu prestonicu. Andrija Koprivica je, u svojoj knjizi “U Ostrogu sačuvano zlato”, zabeležio o tome kazivanje igumana Leontija (Mitrovića):“Trinaestog aprila, negdje iza podneva, prispio je kralj Petar sa svojom ljubavnicom Doli Najdanović, generalom Draganom Mirkovićem, upravnikom dvora, s nekoliko ministara, ađutanata, ordonanasa i čitavom bulumentom agenata i žandarma... U prošlom svjetskom ratu imao sam prilike da vidim mnogo nereda i zbrke, ali što sam vidio dok je kralj ovdje boravio, nadmašilo je sve što sam dosad vidio... Počev od kralja, pa do posljednjeg žandarma nije se znalo ko je od njih vrtoglaviji...”
Jedan od poslednjih svedoka tih burnih ostroških dana bio je i, na žalost odavno već pokojni, iguman Serafim (Kašić), dugogodišnji smerni službenik ovog svetilišta i njegov upravitelj, koji je iz rodnog Žitnića kod Drniša došao u Ostrog tri godine pre Drugog svetskog rata kao četrnaestogodišnji dečak da uči monašku školu: - Upravitelj manastira - kazivao je svojevremeno iguman Serafim potpisniku ovih redaka - tada je bio izuzetno popularni i kod naroda omiljeni arhimandrit Leontije (Mitrović), a čuvar ćivota svetog Vasilija iguman Gerasim (Čečur). Jednoga dana, koliko se sjećam bilo je to 13. aprila 1941, banu u Gornji manastir arhimandrit Leontije. Dođe nekako izjutra, ozbiljan i vidno uzbuđen: “A, đeco, sivi sokolovi, da se isprazne i lijepo očiste i namjeste one tri sobe u manastiru, imaćemo noćas na konaku stidne goste...”
Niko, naravno, ne sme ni pitati ko su gosti. Razleteli se mi, ribamo podove, čistimo i uređujemo. U neko doba neko na kolima zaprežnim odozdo od Donjeg manastira doveze krevete na šušte i lepe, nove dušeke i posteljinu. U sve tri sobe, a one su jedna iznad druge, namestismo po jedan krevet. Leontije stalno nadzire i naređuje šta i kako valja namestiti. Najlepši krevet, sa onim finim mesinganim uzglavnicama, i posteljinu sa vezenim jastucima i čipkanim čaršavima u onu srednju sobu. Kad pred veče sve bi gotovo, Leontije nas prizva i okupi: - E, sad, đeco, idite te obucite najljepše i najnovije odežde jer će nam noćas na konak stići naš presvijetli kralj. Ratni požar nagnao sokola da spas potraži u ovim gredama i ovom svetom hramu...
Za čas sam zaboravio umor i neka silna i neopisiva radost me ispunila i ponela do neba, a u sebi sam ponavljao molitvu: - Fala ti, Bože i sveti Vasilije Ostroški, kad mene grešnog raba Božjega udostojiste da stisnem i celivam ruku presvetloga kralja našega...
Uveliko je bila odmakla noć, karamlučna, ali topla i prijatna, prava proletnja, kad se dole, kod Donjeg manastira ukazaše dva svetla i zaputiše ka Gornjem manastiru: - Evo ga! - uzbuđeno reče Leontije i poče da nas raspoređuje gde će ko da čeka. Mene ostavi na samim ulaznim vratima u predvorje manastira, ostale redom, a on sam uđe u ćivot...

Nema molitve

Dok su se ona dva svetla odozdo, serpentinama uz strmu, šumovitu padinu, sporo približavala, ja sam stalno pokušavao da zamislim kako li to izgleda kralj i vežbao kako ću mu se što smernije pokloniti. Prvi prispe krupan čovek u uniformi. Drži baterijsku lampu u ruci i ne mogu mu čisto videti lice. Prilazi nekako nepoverljivo, meri me od glave do peta i onda tiho pita:
- A, gde ti je otac Leontije?
Dok objašnjavam da on čeka pored svetih mošti Svetitelja, ispred mene minu sitna prilika u svetlom mantilu i sa velikim kačketom na glavi. Minu bez reči i naklona, a ja u čudu ne uspeh ruku pružiti ni onom drugom pratiocu sa svetlom koji se uljudno pozdravi i spomenu Boga...
Znao sam da je kralj mlad, ali mi ni u snu nije bilo da je tako sitan i upotan, a pogotovu ne da se ne ume uljudno pozdraviti i ruku čoveku pružiti... Još dok je kralj sa pratiocima bio u ćivotu, oko manastira je zagušila vojska. Nas su sve preselili i smestili u konak ispred manastira, čak i igumana Čečura i arhimandrita Leontija. Ujutro, mi poranili na jutarnju molitvu, ali nas na ulazu dočeka straža: - Neka, preskočite jutros zvona i molitve, oprostiće Bog i sveti Vasilije, da ne probudite njegovu svetlost kralja...
Vratismo se natrag u konak i ne izlazimo više nigde do osam-devet časova. Onda mene, kao najmlađeg, poslaše da donesem vode. Izađem bojažljivo i odmah vidim da nema straže na kapiji ispred manastira. Nema ni vojnika nigde okolo. Uđem polako unutra. Ne čuje se niko. Ispenjem se na vrh prstiju do prve sobe - ona prazna. Tako i ostale, zijaju otvorena vrata, a unutra nigde nikoga. Na stočiću u sobi u kojoj je spavao kralj otvorena “spomenica” i u njoj dosta nevešto, osnovačkim rukopisom napisano: “Slava Ti i milost, Sveti Vasilije. U ovim teškim danima pomozi mojoj junačkoj vojsci i mome ljubljenom narodu. Petar.”

KRALj JE PRVI POBEGAO
KAKO postoje određene razlike oko toga kad je tačno kralj Petar Karađorđević stigao sa pratnjom i ljubavnicom Doli Najdanović u Ostrog i koliko se tu zadržao, hroničari se ne slažu ni oko toga kad je tačno pobegao iz zemlje. I po kazivanju igumana ostroškog Leontija (Mitrovića), koje je zapisao Andrija Koprivica, i po sećanju igumana Serafima (Kašića), a i po mnogim dokumentima i knjigama, on je u Ostrog prispeo 13. aprila, prekonačio u Gornjem manastiru i ujutro, zorom produžio put Nikšića, gde se već oko podneva na Kapinom polju ukrcao u avion i poletio prema Grčkoj. On je, dakle, prvi pobegao. Tog istog dana, 14. aprila, u Ostrog je stigao predsednik Vlade, general Dušan Simović, a ministri i njihove porodice hitali su kolima od Pala prema Nikšiću, gde su pristizali gotovo do ponoći i smeštani u prostorije poljoprivredne škole na periferiji grada. Sutradan je počela i njihova evakuacija koja je trajala dva dana.

RATNA PRESTONICA
OSTROG je, pored Banje Koviljače i Vrnjačke Banje, odmah posle Prvog svetskog rata i stvaranja Jugoslavije bio određen kao jedna od mogućih ratnih prestonica. Po kazivanjeu Leontija (Mitrovića), on je već 1923. godine, u najvećoj tajnosti, od Ministarstva jugoslovenske vojske i mornarice dobio novac da uredi i osposobi Ostrog za sedište Vrhovne komande. Radovi su trajali pune tri godine, ali Ostrog nikada nije stavljen u funkciju koja mu je bila namenjena. Pod ostroške grede, istina, jeste tih aprilskih dana stigao mladi kralj i sva dvorska svita, pratnja i komora, sjatilo se oko tri stotine automobila i zaprežnih vozila - jedino nije bilo Vrhovne komande...
(Nastaviće se)