Kralj poziva patrijarha

ISTOGA dana kada su kralj Petar i njegova pratnja pobegli iz Ostroga put Nikšića, u Gornji ostroški manastir je došla Njegova svetost patrijarh srpski Gavrilo (Dožić), sa ličnim sekretarom, sinovcem Dušanom Dožićem i pratiocem Milutinom Popovićem. On je, na nekoliko dana pre toga, stigao iz Beograda u Donji ostroški manastir: - Ostao je ovde i na konak - sećao se svojevremeno iguman Serafim (Kašić) - a sutradan je vazdan šetao ovim platoom ispred manastira, zagledan niz Bjelopavlićku dolinu kao da nekoga čeka. Šeta uglavnom sam, ćutke, smrknuta lica i tek gdekad nas ponešto upita. U suton pred manastir rupiše tri mlada oficira u pilotskim uniformama. Smerno stupiše pred patrijarha, vojnički salutiraše i onda mu jedan odsečno saopšti:
- Vaša svetosti, njegovo veličanstvo kralj je odlučio da se pred naletom osvajačkih hordi skloni i sa vladom privremeno ode iz otadžbine, pa vas poziva i moli da krenete za njim, avion vas čeka u Nikšiću...
Patrijarh za trenutak zastade začuđen, a onda odlučno odgovori: - Idite vi, đeco, i srećan vam put! I pozdravite milostivoga kralja našega i zafalite mu na brizi i pažnji. I kažite mu da ja ne mogu ostaviti svoj narod na milost i nemilost nemilosrdnicima, da je pastiru mjesto uz stado i kad navale čopori gladnih vukova...

Zlo fašizma

MISLIM da sam doslovce upamtio svaku reč ovog mudrog i plemenitog čoveka koji je potom ostao još nekoliko dana u Gornjem manastiru i po ceo dan, na nogama čekao nove vesti. A one su stizale sve crnja od crnje, sve dok jednog studenog, kišovitog jutra u Ostrog nisu banuli Nemci i patrijarha, koji je u međuvremenu već bio sišao u Donji manastir, izvukli na kišu, takoreći u noćnim haljinama...
Gavrilo (Dožić), veliki patriota, prekaljeni ratnik iz balkanskih i Prvog svetskog rata, junak koji je omirisao barut i za ispoljenu hrabrost na bojnom polju se okitio Karađorđevom zvezdom sa mačevima i Obilića medaljom, dobro je znao šta je fašizam, šta je nemački nacizam, kakva je nemilosrdna ala zinula i krenula da proždere celi svet. Godine mira koje su nastupile nisu ohladile užareno čelo nepokornog moračkog slobodouma. Njegovo ogorčenje, razočaranje i nepoverenje u germanski soj nije ga prošlo ni kada je seo na tron svetog Petra Cetinjskog, čak ni kada je potom poneo krunu patrijarha srpskog.
Stoga se energično usprotivio i Kraljevskom namesništvu, odnosno namesniku knezu Pavlu Karađorđeviću kad je naumio da sa Nemačkom i njenim saveznicima potpiše pakt. Svoje neslaganje sa takvom politikom izrazio je i u posebnom memorandumu, koji je 19. marta 1941. godine potpisao u ime Srpske pravoslavne crkve.
Nadajući se da će ipak odobrovoljiti i privoleti goropadnog i uticajnog, a kod naroda veoma popularnog i omiljenog crkvenog poglavara, knez Pavle ga je četiri dana kasnije pozvao u Beli dvor na ručak.
U ledenoj i nimalo prijateljskoj atmosferi, knez je u neko doba uvrebao priliku da patrijarhu predoči političke prilike i upozna ga sa predlogom Jugoslovenske kraljevske vlade da se bezuslovno prihvati i potpiše pakt sa silama Osovine: - Kraljevsko namesništvo - rekao je pored ostalog knez Pavle - posle dugog razmišljanja, usvojilo je ovo jedino celishodno rešenje Kraljevske vlade kao opravdano u potpunosti.
Ovih dana treba da se izvrši sam akt pristupanja Trojnom paktu. Sve drugo bilo je neizvodljivo i nekorisno da se ma šta uradi suprotno ovoj odluci. Želeli smo da vas lično zamolimo da nas razumete i da pomirljivo delujete na Srpsku crkvu i narod kao celinu u pogledu primanja Pakta...
- Takva vaša odluka, bez konsultovanja naroda, može da dovede zemlju u jedno veliko iskušenje, koje bog zna kako može da se svrši - odgovorio mu je bez uvijanja patrijarh i detaljno obrazložio takvu procenu.
- Na osnovu svega onoga što sam vam izložio i na osnovu odgovora Vašega visočanstva, meni ništa drugo ne preostaje nego da nastavim put sa narodom do kraja, i da sa njime podelim čašu gorčine koja nam je pripremljena.
Ako bude trebalo ići i dalje od ovoga, ja ću se rado povući u manastirsku ćeliju da tamo dokrajčim svoj čemerni život, svestan da sam sve pošteno i dosledno učinio prema Crkvi i narodu, kako to moj položaj zahteva.
To će biti moj poslednji protest protiv jedne ovakve politike, koja nas vodi na stranputicu i koja je potpuno u protivnosti sa našom tradicijom, našom časti i svim drugim što nas krasi kao ljude - rekao je patrijarh Gavrilo i prekinuo dalji razgovor, a kasnije je kneza Pavla i otvoreno sumnjičio kao Hitlerovog i Musolinijevog špijuna.

Hapšenje u zoru

SAMO takav patriota i nepokor, takav podanik otadžbine i vere kojoj je služio bez ostatka, mogao je 27. marta 1941. godine, preko Radio Beograda dići glas protiv fašizma i suludih nacističkih osvajačkih planova, protiv kukavičkog podaništva i pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, glas koji je digao na noge, ne samo Beograd, koji je prisilio Hitlera da se okrene Balkanu i za trideset i sedam dana odgodi napad na Sovjetski Savez (što je, kako se ispostavilo, bilo možda presudno i za konačni ishod Drugog svetskog rata).
A patrijarh Gavrilo je, podsećanja radi, tada pored ostalog rekao i ovo:
- Ponizimo se svi pred Bogom i uspravimo pred ljudima! Ako je živeti, da živimo svi u svetinji i slobodi! Ako je mreti, da umremo svi za svetinju i slobodu!
Nije stoga ni čudno što su se Nemci silno obradovali kad su, 25. aprila 1941. godine, banuli po zori u Ostrog i iz kreveta na kišu izvukli patrijarha Gavrila (Dožića).
Jedan oficir-gestapovac, koji je odnekud znao srpski, po sećanju Serafima (Kašića), unio mu se u lice i zajedljivo upitao:
- To li je taj vlaški pop koji je objavio rat velikom Rajhu!?


MOLITVA
OSEĆAJUĆI da su se nad Jugoslaviju i njen mučenički narod nadvili crni oblaci i sluteći da se priprema veliko zlo, patrijarh Gavrilo (Dožić) je odmah po dolasku u Ostrog, 12. aprila 1941. godine, u manastirskoj “spomenici” zapisao: “Molim se Bogu i sv. ugodniku njegovom Vasiliju Ostroškom i svima svetiteljima da Bog sačuva naš mučenički narod u ovim teškim i ljutim vremenima i da svevišnja sila Božja izbavi cijelo čovječanstvo od užasnih iskušenja i nesreća koje ga toliko nemilosrdno pritiskaju i upropašćuju. Patrijarh srpski Gavrilo.”


DUHOVNIK, UMNIK, RATNIK
PATRIJARH Gavrilo (Dožić) se rodio 17. maja 1881. godine u donjomoračkom selu Vrujca (na krštenju je dobio ime Đorđe). Po završetku Bogoslovsko-učiteljske škole u Prizrenu, zamonašio se u Sićevu kod Niša, u februaru 1900. Teologiju je završio u Atini, gde je i doktorirao 1909. Govorio je grčki, ruski, nemački i francuski jezik. Posle smrti Mitrofana Bana, 1920. godine, postavljen je za mitropolita crnogorsko-primorskog, a, 21. februara 1938. godine, postao je patrijarh srpski. Za hrabrost i vojničke zasluge odlikovan je mnogobrojnim najvišim odličjima, pored ostalih i Karađorđevom zvezdom, Obilića medaljom i Danilovom zvezdom, čime se ne može pohvaliti nijedan velikodostojnik Srpske pravoslavne crkve. Umro je naprasno, u noći između 6. i 7. maja 1950. godine i sahranjen u Sabornoj crkvi u Beogradu, između srpskih kneževa Miloša i Mihaila Obrenovića.


DVANAEST TAMNICA
GAVRILO (Dožić), mitropolit crnogorsko-primorski, za patrijarha srpskog je izabran 21. februara 1938. godine (tada je bio u pedesetosmoj godini). Kako je 25. aprila 1941. godine uhapšen u Ostrogu i doveden u Beograd, dugo je bio konfiniran u manastirima u Rakovici i Vojlovici kod Pančeva, zajedno sa vladikom Nikolajem (Velimirovićem). Odatle je odveden u internaciju. Pored ostalih konc-logora robovao je i u zloglasnom “Dahauu” i bio jedini velikodostojnik Srpske pravoslavne crkve koji je preživio pakao tog nacističkog mučilišta (On je, inače, tri godine tamnovao i kao mitropolit crnogorsko-primorski u austrougarskim logorima, za vreme Prvog svetskog rata). Sve u svemu, samo tokom Drugog svetskog rata je promenio dvanaest tamnica i robovao ravno četiri godine i dvanaest dana.
(Nastaviće se)