Sanduci puni - zlata!

NA improvizovani aerodrom na Kapinom polju, na periferiji Nikšića, koji su tog sumornog jutra 14. aprila 1941. godine od nemačkih lovaca i bombardera čuvali gusti, niski oblaci, prvi je iz Sarajeva avionom doletio komandant jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, general Borivoje Mirković, koji je preuzeo komandu.
Čim je kralj sa najužom pratnjom stigao iz Ostroga, Mirković je zapovedio majoru Sofilju, pilotu tromotornog bombardera “savoja”, da pali motore. Sem kralja, u avion su se ukrcali ministar dvora Radoje Knežević, ađutant, pukovnik Rakić, kraljev lekar Moačanin i drugi pilot, kapetan Ivan Dominiko. Mesta nije bilo za drugog ađutanta, majora Kneževića, kraljevog sobara Radenka i nekoliko kofera sa kraljevim stvarima (zanimljivo je da je kraljev avion tog dana pod pretnjom britanskih lovaca i njihovom budnom pratnjom, neplanirano morao prvo da sleti na pomoćni aerodrom kod Paramitija u Grčkoj i da je kralj iz letilice morao da izađe s rukama na potiljku, ali je let ubrzo nastavljen, čim je utvrđen identitet putnika).
A te teške trenutke na malom nikšićkom aerodromu, Mihailo Marić ovako opisuje u svojoj knjizi “Kralj i vlada u emigraciji”:
“Prema Mirkovićevu planu trebalo je da avioni, koji odvezu prve putnike u Grčku, ponovo slete na nikšićki aerodrom. Očekivao je da će svaki avion uspeti po nekoliko puta da preveze ’živi tovar’...

Dupla straža

ISPRED barake, stajala je udvostručena straža pokraj dvadesetak sanduka. U njima je bilo zlato, zvečeće i u polugama. Pre no što avion krene, pilot se javljao lično generalu Mirkoviću. On je, onda, naređivao svome ađutantu da dvojica stražara ponesu, zajedno s pilotom, bar po jedan sanduk u avion koji poleće...
Zlato je dovezeno u Nikšić prethodne noći. U prvoj transportnoj koloni stiglo je 166 sanduka sa oko 8.300 kilograma poluga, a u drugoj - 38 sanduka sa zvečećim zlatom Narodne banke, u težini od oko 1.900 kilograma. Međutim, iz grada na nikšićki aerodrom preneto je da se prebaci u inostranstvo samo 20 sanduka. Za više - nije bilo aviona...”
General Mirković je nastojao da po svaku cenu u pretovarene avione utovari svih dvadeset sanduka, pa je ponekad izbacivao i nekoga od onih koji su se nekako ukrcali i već molili Boga da avion što pre krene i srećno se prizemlji. Neki od njih su se uzalud molili - niti su se avioni ikada vratili u Nikšić, niti su videli koji drugi aerodrom - završili su, po svoj prilici, na dnu Sredozemnog ili kojeg drugog usputnog mora, ili u gudurama albanskih ili grčkih planina.
Posebno je, ipak, zanimljiva priča o poslednjem avionu koji se tih dana vinuo sa Kapina polja ka Grčkoj. U njemu je sedeo general Borivoje Mirković, potpukovnici Miloš Banković, Miodrag Bošković, Miodrag Lozić i Živojin Radojičić, majori Dušan Babić, Svetislav Vohovski i Krsta Lozić, kapetan Slavko Stebrnjak i stari ministar Marko Daković, koji se gotovo slučajno našao tu na aerodromu i skoro silom uguran u avion. U avion su ubačena i preostala tri sanduka zlata.
Samo iskusni vazduhoplovni vuk, kakav je bio pilot Ivan Dominiko, mogao je preopterećenu “savoju” podići sa travnatog uzletišta u Nikšiću i dovesti je do grčkih obala. Tu se, međutim, isprečila nova, neplanirana nevolja - vatra grčkih pograničnih snaga koja je prisilila avion da prinudno sleti na prvu zaravan: “Čula se lomljava, tresak”, piše Marić. “Avion je zahvatio zemlju jednim, pa drugim krilom, prepolovio se i zaustavio. Komandantu vazduhoplovstva bile su slomljene obe noge. Neko je jaukao. Pilot je povredio koleno, potpukovniku Miodragu Loziću slomljena ključnjača, majoru Krsti Loziću lice u krvi - gotovo svi su pretrpeli manje ili veće ozlede.
Ministar Marko Daković nekako se izvukao iz aviona, ali nije mogao da stoji. Seo je, zatim legao i izgubio svest. Ubrzo je izdahnuo. U grčkom selu Paleros - Zaverde sahranjen je poginuli ministar kraljevske vlade. Kod Marka Dakovića nađeno je svega oko hiljadu dinara u srebru, džepni železnički sat i njegov pištolj. Uvezane u džepnu maramicu, ove stvari predate su kasnije poslanstvu u Atini...”
Godinama posle rata govorkalo se da je Daković, u stvari, stradao od zlata, da mu je jedan od sanduka u karambolu aviona nekako pao na glavu i naneo mu smrtonosne povrede, odnosno da je od udara došlo do izliva krvi u mozak. Milomir Marić to negira, pozivajući se na izjave pojedinih preživelih u ovom udesu, koji su tvrdili da su sanduci bili na podu, a kako se avion nije prevrtao nisu ni mogli nekoga da povrede po glavi.
Kao jedan od preživelih, neposredni svedok drame na Kapinom polju, tada mladi pilot, major Svetozar Lolić je, međutim, pedeset godina kasnije, drugačije opisao ovaj slučaj. Reporteru “Ilustrovane politike” Ozrenu Milanoviću, on je najpre ispričao kako je na Kapinom polju krčmljen papirni novac:

Deoba novca

- SVI prisutni vojnici, podoficiri i oficiri mogli su da uzmu, uz priznanicu, državni novac. I to: 10.000 dinara - vojnik, 15.000 kaplar, 30.000 podoficir, dok je svaki oficir imao pravo na 50.000 dinara. Po obavljenoj raspodeli novca u papiru, ostatak je spakovan u vreće i odvezen kamionom.
- Pričalo se docnije da je spaljivan u nekoj obližnjoj pećini. Ono što nije progutao plamen, razgrabio je narod - kazao je Lolić, posebno ističući da su u ovoj deobi novca naročito bili privilegovani učesnici puča od 27. marta - da je svaki od njih mogao da uzme po pet miliona dinara u hiljadarkama koje su docnije u Egiptu - oni koji su se domogli Egipta - menjali za engleske funte, pet miliona dinara za pet hiljada funti, što nije bio sitan novac. - Od 204 sanduka zlata koji su dopremljeni u Nikšić, u Kairo je prebačeno samo osamnaest - tvrdi dalje Lolić.
- Sećam se i aviona u koje je utovarano zlato i njihovih pilota. Pet sanduka je ubačeno u “savoju marketi” kapetana Leona Bradaške, pet sanduka u “dornije” kapetana Milojevića i narednika Oreškovića, tri sanduka u dvomotorni “potez” majora Mišovića i pet sanduka u “savoju” kapetana Ivana Dominika...
Ovaj pilot se vratio pošto je prethodnog dana prevezao kralja Petra u Grčku. Po povratku, u taj avion je, po naređenju potpukovnika Miodraga Lozića, utovareno pet sanduka zlata, ali umesto u nosače bombi, sanduci su ukrcani u rep aviona, što je bilo od presudnog značaja...
- Taj avion je prisiljen protivavionskom vatrom sa zemlje - nastavlja Lolić - morao da se prizemlji na prvoj pogodnoj ledini. Spuštanje je išlo dobro, sve do na dva-tri metra iznad zemlje. A tada, zbog preopterećenosti repa, na koji je pao teret svih pet sanduka zlata, avion je prvo dotakao zemlju zadnjim delom a tek onda točkovima.
Pod teretom, letilica se prelomila. Sedeći onako na sanduku zlata, general Mirković je ispao iz aviona. Tom prilikom je po drugi put polomio i ruke i noge. Prvi put mu se to dogodilo nekoliko godina ranije.
Ministar Marko Daković, koji je sedeo na sanduku do Mirkovića, ispao je takođe iz repa aviona, a zajedno s njim i sanduk zlata. Očevici, članovi posade koji su ostali gotovo nepovređeni, mogli su da vide kako je sanduk pun zlata stigao nesrećnog Marka Dakovića i ubio ga na mestu...

SUDBINA PETOG AVIONA
POSLEDNJIM od pet “kapronija” koji su na dan kapitulacije Jugoslavije 1941. godine uzleteli iz Nikšića, s ciljem da se domognu neke slobodne vazdušne luke na Sredozemlju, pilotirao je kapetan Dušan Sinobad:
- Dve su verzije toga gde je i kako nastradao - kaže njegov kolega, pilot Svetozar Lolić. - Po jednoj, avion je udario u planinu Olimp u Grčkoj, jer je zbog nevremena i magle pilot izgubio
orijentaciju. Po drugoj, avion su napali neprijateljski lovci, pogodili ga, a zatim se letilica srušila u more.
Nesumnjivo je, nažalost, da su, pored kapetana Sinobada,nastradali i svi članovi posade i putnici kapetan Dimitrije Brajović, pukovnik Stojan Zdravković, major Đorđe Stanojlović,
kao i narednici Stevan Vujaklija i Danilo Dejić. U ovom udesu poginuo je kao putnik i znameniti istoričar Vladimir Ćorović.

POBEGLO 216 POLITIČARA
MNOGI od aviona koji su se ta dva smutna i tužna aprilska dana 1941. godine vinuli u nebo sa ledine na Kapinom polju kod Nikšića, ako su i uspeli da dolete i srećno se prizemlje na nekom od grčkih aerodroma, stradali su potom kao lak plen nemačke avijacije, a tek retki su uspeli da se vrate do Nikšića i prevezu bar još jednu turu begunaca. Sve u svemu, za ta tri dana od 14. do 16. aprila, uprkos niskim oblacima i potpuno neregularnim uslovima za letenje, sa Kapina polja je, po podacima Mihaila Marića, u inostranstvo prevezeno 216 jugoslovenskih političara i državnih ličnosti s kraljem Petrom Drugim Karađorđevićem na čelu. Obaška, njihova bliža i dalja rodbina.
(Nastaviće se)