Pećina sedam lopova

OD aprilskog haosa 1941, u kojem se vrtoglavo rušila i nestajala najmoćnija i strateški najznačajnija država na Balkanu, prošlo je šezdeset i šest godina. Istoričari i analitičari su uglavnom odgonetnuli razloge tako brzog raspada i kraha Jugoslavije, kako se moglo desiti da je Hitlerova i Musolinijeva osvajačka mašina pregazi skoro bez ikakvog otpora i za samo jedanaest dana ukloni kao granu s puta u nameri da ostvari svoje strateške ciljeve i interese na ovom prostoru i nesmetano nastavi pohod na jugoistok.
Istoričari, međutim, još nisu valjano umočili pero niti do kraja razjasnili sudbinu jugoslovenskog zlata, pa u pričama o tome prevagu i danas imaju maštovita i bajkovita nagađanja i špekulacije, koje nemaju gotovo nikakvog tvrdog utemeljenja u dokumentima. Izvesno je da je mnogo ruku mesilo taj slatki kolač, mnogo pohlepnih i gramzivih zevalo da se pričesti bar mrvicom tog kolača, da za sebe zagrabi polugu zlata ili barem šačicu dukata iz nebrojenih sanduka u kojima je blago bilo smešteno. Sve to je, naravno, rađeno bez svedoka, bez trajnih i neizbrisivih tragova, pa je to možda i razlog što naučnici i istoričari još obigravaju oko ove teme kao mačke oko vruće kaše i izbegavaju da ugaze u to minsko polje puno zamki i enigmi.
Zato je to i ostao široko otvoreni i neispitani prostor, bogom dan za one koji ne robuju istini i ne zavise previše od činjenica, za lakomislene i lakoverne lovce na senzacije bez naučne potke, intrigante i politikante, one koji tvrde da je sva istorija do njih i njihova vremena laž i podvala.

Prokletstvo blaga

U TOM pogledu odskaču roman pod naslovom "Prečasni" Pjera Karpija i naročito knjiga "Pećina sedam lopova", italijanskog pisca i novinara Đanfranka Pjacezija, majstora za velike zavere, spektakularne afere, dramatične i senzacionalne storije, u kojima se uglavnom ne zna gde se završava život, ono stvarno i moguće, a gde počinje piščeva fikcija, san, mašta i nestvarnost. Koliko u tome ima istine i realnosti najbolje je potvrdio sam Lučo Đeli, glavni junak i jedan od protagonista ove zavodljive priče o jugoslovenskom blagu, govoreći o Pjacezijevoj umotvorini: "Sve je opisano tako dobro da mi se čini čak i da je istina..."
Kad je pre desetak godina iznova vaskrsnula i ovim knjigama raspaljena priča o blagu bivše jugoslovenske države i dinastije, krenuo sam u Nikšić, pozornicu na kojoj se polovinom aprila 1941. odigrao poslednji čin tragičnog raspada te države i propasti njenog nacionalnog blaga.
Kako među ljudima, uopšte, od iskona vlada neki strah i uverenje da su zlato i bogatstvo kazna i prokletstvo, da je o tome opasno i bogohulno i zboriti, teško je bilo među Nikšićanima, savremenicima tih događaja, naći sagovornike koji će otvoreno, pod punim imenom i prezimenom, kazati kako je bilo i šta se zaista zbilo tih ratonosnih aprilskih dana.
U Nikšiću do danas vlada uverenje da je ono što je tu stiglo u proleće 1941. tek manji deo starojugoslovenskog nacionalnog blaga koje je u opštoj bežaniji i metežu dospelo do ovog grada. Kako u avionima koji su u žurbi poletali sa Kapinog polja nije bilo mesta ni za sve one koji su želeli da se što brže i što više odmaknu od ratnog požara i izvuku živu glavu, a kamoli za njihovo blago, sanduci zlata i džakovi para su ostajali po putevima, bez zaštite i ikakvog osiguranja. Na ovim tvrdnjama Nikšićani i danas temelje priče kako su se pojedini njihovi sugrađani tada prekonoć obogatili i postali milioneri, da i danas ima neotkrivenog zlata, naročiti ako su oni koji su ga krili već pokojni.

Poluga u bašti

NIKŠIĆKU "zlatnu groznicu", odnosno priče i sumnje da još ima negde sklonjenog zlata, da je ono što je do sada otkriveno tek jedan manji deo, podjarila je pre tridesetak godina Stanka Nikolić, domaćica iz perifernog naselja Mušovina, koja je, kopajući u bašti, našla zlatnu polugu tešku više od osam i po kilograma za koju je potom nepobitno utvrđeno da potiče od tog predratnog državnog zlata, odnosno da je pripadala bivšoj Narodnoj banci Kraljevine Jugoslavije.
Posebno poglavlje u ovoj priči predstavlja sudbina papirnog novca koji je bio sklonjen u jednoj pećini na zapadnoj padini brda Trebjesa, nekoliko stotina metara iznad privrednog koloseka pruge koja je posle Drugog svetskog rata izgrađena do nikšićke železare. Do pećine se i sada može sasvim lako doći, širokim, tvrdim makadamom, prohodnim i za teške kamione, a nalazi se u jednoj skrovitoj udolici i gotovo se i ne primećuje sve dok se ne dođe pred sami ulaz.
Nekada je to očigledno bilo dobro uređeno vojno skladište sa velikom kapijom i prozorima za ventilaciju, a odavno je napušteno, iako bi, zbog položaja i pristupačnosti, i danas moglo poslužiti u raznovrsne svrhe. Dugačka je više od pedeset metara, široka petnaestak, dok je visina tavanice oko deset metara. Dno tog prirodnog udubljenja u ljutom kamenu nekada je betonirano i ima uređene kanale za odvodnjavanje.
U tu "pećinu sedam lopova", kako je krsti Đanfranko Pjacezi, polovinom aprila 1941. je dovezena i smeštena najveća količina starojugoslovenskog papirnog novca, a nema dokaza da li je tu završilo i nešto od zlata i drugih dragocenosti. Kako očigledno nije bilo šansi da se spase i sačuvaju ni zlato i druge neprolazne vrednosti, a kamoli u suštini već bezvredni papir, neko je naredio da se pećina minira, odnosno, novac uništi i spali:

Opšti grabež

- IAKO kao jedinac i hranilac porodice nisam služio vojni rok - sećao se 1996. godine devedesetčetvorogodišnji Blažo Drašković, nekada čuveni zidar iz Grebica kod Nikšića - uoči rata četres' prve i mene pozvaše u rezervu. Kad đavo ponese sve i bi kapitulacija, nas dvanaestina koji smo se zatekli na frontu prema Skadru ne dadosmo oružje, no kući. Sve zaobilazno, besputicom i noću, dođosmo do Mrkošnice nadomak Nikšića, ali ne smemo kroz varoš - ne znamo ko drži vlast u Nikšiću - no zaobilazimo oko Trebjese. Niti smo mi te noći znali gde je ta pećina, ni šta je bilo u njoj, tek tuda smo jedva prošli od nekog smrada. To ti ne mogu opisati kako pare smrde i kad gore...
Tek sutradan se pročulo šta se desilo. Od siline detonacije podmetnutog eksploziva u pećini, pritisak je izbio zid na ulazu i veću količinu novca izbacio i razvijao po padinama Trebjese. Vest se brzo pronela i uskoro je počeo opšti grabež i potraga za parama. Zdrave, vatrom i eksplozijom neoštećene novčanice narod je bremenima razvlačio na sve strane, u pohlepnoj groznici i nerazumu koji može samo novac da probudi i izazove.
- Ja uveče u neko doba došao kući - sećao se dalje starina Blažo Drašković. - Čujem za pljačke nekih magacina, da su se neki ljudi za noć obogatili i obreli gazde i bujeri. Ujutro sretnem jednoga kuma, Blagoja Radeva Vujovića. Čuo i on sve to. Čuo i za pare u Trebjesi, te i mi tamo. Bože dragi, kidisao mravinjak sveta, ima hiljada, ima dve hiljade duša. Gamiže i bište po onim omarima i trnjacima, ne možeš ni prići k pećini, a kamoli šta ugrabiti i kakvu crkavicu da ovajdiš od božjeg živistijana. Vratimo se uveče i ja i kum bez prebijene pare. Žalim se ujutro tu jednome komšiji starome, a on mi veli: "Neka, ne žali, može biti da si srećan što nisi našao ni dinara. Oteto - prokleto, moj sinko, upamti za sva vremena - to nikome ne može dobra doneti niti biti srećno..." Bogomi je taman tako nekako i bilo - nije na dobro izašlo nikome ko se tada tako obogatio...


BEZDUŠNI PORUČNIK
A DA tih dana nije bilo organizovane brige o silnom blagu, da se nije znalo ni ko pije ni ko plaća, i da je svako vukao na svoju stranu, spasavao svoju glavu i mislio o ličnom interesu, najbolje govori priča o nekom poručniku Jugoslovenske vojske koji je, navodno, na aerodromu na Kapinom polju ukrao i sklonio dva sanduka zlata, a potom nagovorio jednog pilota da sa zlatom pobegnu u Grčku i tamo ga podele. Međutim, kad su se spustili na tlo Grčke pilot je ostao praznih ruku, jer je bezdušni poručnik, navodno, potegao oružje i sve za sebe prigrabio...
(Nastaviće se)