Tri kamiona zlata

U SVAKOJAKIM pričama koje se decenijama snuju o zlatu i novcu jugoslovenske države propale 1941. godine, i dinastije Karađorđević, od kojih mnoge, kao što se vidi, lebde na rubu spekulacija i fantazije, istini se izgleda najviše primakao dr Nikola Živković.
Na osnovu podataka iz arhiva Narodne banke Jugoslavije, Arhiva Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove, zapisnika i drugih pratećih dokumenata, Živković je sklopio ubedljivu i, čini se, verodostojnu storiju o sudbini državnog blaga, čime je u zasenak bacio sva nagađanja i nepoznanice iz kojih su ispredane priče i preterivanja, počesto obojena i protkana i politikantskim interesima i ciljevima.
Dr Živković je, tako, došao do nepobitnih dokumenata da je Narodna banka Kraljevine Jugoslavije, osećajući da se i nad Balkan nadvijaju crni oblaci rata, nekoliko dana pre mučkog napada Nemačke na Jugoslaviju i bombardovanja Beograda, naredila svim filijalama da se zlatne rezerve i druge dragocenosti i hartije od vrednosti koje se čuvaju u bankarskim trezorima, odmah prebace u filijale Narodne banke u Užicu i Sarajevu.

Zlatni tovar

U NAREDNIH nekoliko dana, u Užicu se, tako, našlo 166 sanduka kovanog zlata i 38 sanduka zlata u polugama u kojima je bilo ukupno 9.594 kilograma i 671 gram zlata. Uz to, kako piše Živković, tu je stigla i “jedna kaseta zapečaćena pečatom centralne narodne banke, nepoznate sadržine, jedna zaključana kaseta u kojoj su se nalazile zlatne poluge i kovano zlato, čija količina takođe nije poznata, jedna vrećica s četiri zlatne poluge rudnika ’Blagojev kamen’ i jedna vrećica s kovanim zlatom čiji se popis nalazi u zapečaćenoj vrećici.”
Narodna banka je naredila da se sve dragocenosti, a prvenstveno zlato, odmah transportuju preko Sarajeva u Mostar.
“Po naređenu centrale Narodne banke”, piše dalje dr Nikola Živković, “pov. br. 732 od 7. aprila 1941. godine, za pratioce su bili određeni Todor Karanović, Marjan Krisper i Vojislav Pekić. Zlato je bilo utovareno u tri kamiona, ukupno 204 sanduka, težine 9.594 kilograma i 671 gram.”
Kamioni sa zlatom su stig li u Mostar, 9. aprila 1941. oko dva časa posle ponoći i ujutro, čim su stigli službenici, zlato je smešteno u trezore tamošnje filijale Narodne banke. Samo nekoliko časova kasnije iz Beograda je stiglo novo naređenje: zlato je ponovo utovareno na kamione i upućeno u Nikšić, gde je zlatni tovar nakratko istovaren i smešten u pećinu na zapadnoj padini brda Trebjesa:
“Istoga dana oko podneva, međutim, po naređenju Dostanića, višeg činovnika Narodne banke, zlato je izvučeno iz pećine, ponovo utovareno na kamione i odvezeno na nikšićki aerodrom. Još prilikom utovara u kamione odvojeno je devetnaest sanduka kovanog zlata u istočnoj valuti i hitno poslato na aerodrom. Te sanduke zlata vlada je ponela sa sobom. Prema izjavama pratilaca i prisutnih, u svakom od ovih devetnaest sanduka bilo je po trideset kilograma zlata”, piše Živković i precizno navodi brojeve svih devetnaest sanduka.
Ostalo zlato, ali, kako ističe Živković, ne sve, transportovano je iz Nikšića na Cetinje, gde je istovaren i sklonjen manji deo, dok je ostatak odvezen i smešten u Herceg-Novom. Ono što je ostalo u Nikšiću, u prvi mah je zakopano i skriveno, ali je ubrzo sve palo u ruke Italijanima, sem onoga što su kralj i vlada odvezli sa sobom u inostranstvo. No, ni Italijani se, izgleda, nisu mnogo ovajdili, jer su im ceo taj bogati plen ubrzo preoteli Nemci.

Novac u plamenu

U UŽice se tih dana slegla i ogromna količina papirnog novca. Tragom sačuvanih dokumenata, dr Nikola Živković je došao do podataka koji govore da se tu sabralo 308 sanduka papirnog novca u raznovrsnim apoenima, odnosno da je to bila suma od ravno 13.169.500.000 dinara! I ovo, u tom trenutku basnoslovno blago, valjalo je po naređenju Narodne banke, centrale u Beogradu, transportovati iz Užica preko Sarajeva za Mostar, Zeleniku i Nikšić, i to vozom:
“Utovar je počeo 9. aprila uveče”, kaže Živković “i trajao do 10. aprila ujutro. Utovareno je osam vagona s novcem, a jedan vagon sa benzinom, za slučaj da neprijateljske snage preseku put da se novčanice spale na licu mesta...”
Voz je iz Užica put Sarajeva i Mostara krenuo 10. aprila oko 11 časova, a pošto je tog dana došlo do pobune ustaša u Mostaru i okolini, transport je bez zadržavanja i istovara produžio prema Zelenici i Nikšiću kao krajnjem odredištu. U Nikšić je stigao 12. aprila, gde je novac smešten u već spomenutu trebješku pećinu:
“Tu je”, kako tvrdi Živković “ostao do 15. aprila kada je oko 17 časova stiglo naređenje da se sav novac spali, što je i učinjeno. Pre nego što je pristupljeno paljenju novca, iz pećine je izvučeno zlato i 4.738 menica u iznosu od 747.377.306 dinara, kao i druge hartije od vrednosti, ostavine i kaucije u iznosu od 318.565.220 dinara, koje su zajedno sa zlatom transportovane na Cetinje i smeštene u trezor tamošnje filijale Narodne banke. Sve ove hartije od vrednosti zaplenili su Italijani, ali su ih na intervenciju Nemaca predali u toku rata preko visokog komesara Ljubljanske provincije.
Na osnovu ovih hartija od vrednosti nemačke okupacijske ustanove su naplatile od dužnika Narodne banke 56.062.797 dinara i potrošile ih za svoje potrebe, a dokumentaciju uništile.”
I inženjer Branko Inić, stručnjak koji je, pored ostalog, dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata rukovodio službom za investicije, razvoj i planiranje u Trepčinim rudnicima na Kosovu, razbio je u dobroj meri preterivanja i zablude da je Kraljevina Jugoslavija uoči Drugog svetskog rata raspolagala čak sa šezdeset tona zlata:
- To je po važećim cenama plemenitih metala iz 1938. godine iznosilo 67.515.000 američkih dolara - kaže Inić i podseća da je gro jugoslovenskog zlata proizvedeno u dva najveća, ne samo jugoslovenska nego i evropska rudarsko-metalurška centra obojenih metala - Boru i Trepči, u kojima je, kako on tvrdi, od 1870. do 1944. godine proizvedeno 41.510, 010 kilograma zlata, te da je od te količine u jugoslovenskim bankama ostalo i Drugi svetski rat dočekalo svega 22,26 odsto, tačnije 8.219,469 kilograma zlata, kao i 1.020,070 kilograma zlata dobijenog iz zlatonosnih reka, koje se zateklo u kasi vladarske kuće Karađorđevića. Sve ostalo, 67,74 odsto, odnosno 32.270,461 kilogram zlata otišlo je ranije u strane banke ili su ga razgrabili okupatori, posebno tokom balkanskih i Prvog i Drugog svetskog rata.

KOPRIVICA PRIZNAO
GLAVNI islednik u ”zlatnoj ostroškoj aferi” bio je Risto Vuković. Kao 17-godišnji mladić od prvog dana u NOB dogurao je do komesara čete u Četvrtoj sandžačkoj brigadi, 1944. teško ranjen, a posle rata kao ocifir Ozne više od pet godina ratovao sa četničkim odmetnicima na tromeđi Crne Gore, Srbije i Bosne i Hercegovine. Potom je obavljao niz odgovornih dužnosti u Službi državne bezbednosti Crne Gore i Saveznom SUP. Sada, kao penzioner, živi u Beogradu i živo čuva u sećanju kako mu je u leto 1952. godine poveren delikatni zadatak da otkrije otkud su se u Nikšiću pojavile veće količine zlatnika.
- Dojava nam je - kaže Vuković - došla iz Srbije, iz Čačka, da je Petar Koprivica nekome tamo prodao, koliko se sećam, trideset-četrdeset zlatnika. Saslušanje sam počeo u najvećoj tajnosti i uspeo da ga privolim, bez ikakve prisile, da nam sve ispriča, otkrije i pokaže gde se sve držalo skriveno zlato. Zbog iskrenog držanja, nisam ga tada uhapsio, ali je posle, mimo moje volje i znanja, ipak, uhapšen i osuđen, što mi je i danas žao i krivo. Posle mi je sa Leontijem bilo lako, pogotovo što je i on pokazao veliku iskrenost. Svima njima je, međutim, naruku išla preporuka sa najvišeg državnog vrha da se oko ostroškog zlata - svetinje tada nije niko ni spominjao, niti im pridavao neki značaj - mnogo ne diže prašina, jer bi nam u suprotnom to moglo štetiti kod međunarodnih organa koji su odlučivali o vraćanju našeg zlata iz Nemačke i Italije.

SPALJENE REZERVE
PORED drugog silnog državnog blaga, koje se aprilskih dana 1941. godine sabralo u Užicu, tu je dovezeno i 50 sanduka s rezervnim novčanicama od po 10.000 dinara. U svakom sanduku je bilo po 50.000.000 odnosno ukupno 2.500.000.000 dinara. Radilo se o novim novčanicama koje još nisu bile puštene u opticaj. Po naređenju guvernera Narodne banke Kraljevine Jugoslavije od 9. aprila, tu u Užicu je spaljeno svih pedeset sanduka sa rezervnim novčanicama u apoenima od po 10.000 dinara.
(Nastaviće se)