Kafedžija otkrio rudnik

MANASTIR Ostrog svakako predstavlja najzanimljivije i najvažnije poglavlje u priči o sudbini starojugoslovenskog blaga i dragocenosti, prvenstveno onih sa dvora dinastije Karađorđevića koje su u ovo svetilište dospele 1941. godine pred osvajačkom najezdom Nemačke i Italije. Temelj te priče predstavlja izveštaj tadašnjeg starešine manastira Ostrog, arhimandrita Leontija (Mitrovića), koji je 28. februara 1948. godine uputio “Komitetu za kulturu i umetnost pri Vladi FNRJ”.
On, najpre, precizira da je dan ili dva pošto je 13. aprila 1941. godine u Ostrog stigao kralj Petar Drugi Karađorđević, prispelo i nekoliko ličnosti iz kraljeve pratnje. Oni su, veli, “dovezli veću količinu dvorskih dragocenosti zapakovanih u 14 (četrnaest) sanduka i kofera, a pored toga i jednu gvozdenu kasicu i jednu umetničku sliku od Rafaela, uvijenu u rolnu, a rolna je bila obložena letvama.” “Pored toga, Uprava manastira primila je na čuvanje od Narodne banke 10 (deset) sanduka zlata i deset vreća sa novčanicama od po 1.000 dinara (vrednost 375.000.000 - tri stotine sedamdeset pet miliona dinara). Dvorski sanduci i koferi bili su zaključani, a nije mi rečeno šta ima u njima; mislim da je bilo u njima zlatnih predmeta. Po objavljivanju kapitulacije naše vojske kolona svih dvorskih automobila sa celokupnim ljudstvom napustila je Ostrog i otputovala za Nikšić i dalje, ostavivši sve te stvari u manastiru”, piše Mitrović i potom objašnjava kako je dva dana pre dolaska Nemaca, uz pomoć profesora sarajevske bogoslovije Andrije Koprivice, koji se zatekao u Ostrogu, mesnog kafedžije Petra Koprivice i manastirskog šumara Ljuba Krulja, uspeo da zakopa šest sanduka državnog zlata, pomenutu dvorsku kasicu i dva kožna kofera dvorskih stvari.

Krvavi obračun

U IZVEŠTAJU je, zatim, sažeto opisan dolazak Nemaca u Ostrog 25. aprila 1941. godine, da su prvo uhapsili njega i oduzeli mu sve manastirske ključeve, zatim i patrijarha Gavrila i onda ih sve do podneva, dok su izvršili detaljan pretres svih manastirskih prostorija, pod stražom držali u dvorištu konaka “po najvećem pljusku”: “Tom prilikom pronašli su, pa odmah odneli četiri sanduka državnog zlata, svih petnaest vreća sa novčanicama, te 11 sanduka dvorskih stvari i sliku Rafaelovu. U manastirskim podrumima našli su veliku količinu suvog mesa, 230 boca vina starog do 15 godina i drugih namirnica, pa su se jednim delom toga dobro počastili u samom manastiru, a mnogo toga su natovarili na automobile i odneli. Pored toga odneli su iz manastirskih soba 12 pirotskih ćilima koji su im se jako dopali. Napominjem da su tom prilikom odneli i patrijarhov prtljag u kome je bilo i stvari koje je on nasledio od pokojnog patrijarha Varnave. Tada su odneli i lični novac patrijarha Gavrila, kao i veću sumu novca Srpske pravoslavne crkve. Ne znam koliko je bilo toga novca, jer nisam njime rukovodio...”
Nemci su, inače, u dva navrata dolazili i pljačkali ostrošku svetinju u kojoj su se tokom rata smenjivali “gospodari” i svi je na svoj način skrnavili i siromašili. U Ostrogu su, pored ostalog, svoje štabove imali i partizani i četnici, a ovde će se u jesen 1943. godine odigrati jedan od njihovih najkrvavijih obračuna u kojem je uništen četnički štab sa đeneralom Blažom Đukanovićem i pukovnikom Bajom Stanišićem na čelu.
Iako su mnogi sumnjali i u Ostrog dolazili u potrazi za državnim i kraljevskim blagom (četnički komandant Pavle Đurišić je i uspeo, milom ili silom, da se domogne jednog sanduka zlata), tajna za koju su znali iguman Leontije, Andrija i Petar Koprivica, Ljubo Krulj, a izgleda i patrijarh Gavrilo i njegov lični sekretar Dušan Dožić, nije provaljena sve do kraja rata. Niko od njih nije odao tajnu, iako su postojale velike i mnogobrojne opasnosti da sve bude provaljeno, počev od onih koji su blago dovezli do Ostroga, istovarali ga iz kamiona i smeštali u manastirsku magazu, do onih koji su mogli samo da sumnjaju da je ono tu završilo. Leontije (Mitrović) se, izgleda, najviše plašio komandanta dvorske žandarmerije Jezdimira Dangića, a ne manje su bili opasni i drugi dvorski oficiri i agenti u civilu, “hulje i njuškala”, kako ih Mitrović naziva, koji su tih smutnih aprilskih dana 1941. godine budno pratili šta se dešava i kud se nosi blago sa dvora i iz državne kase. Ratna dejstva protiv poslednjih ostataka Hitlerove armade i njihovih najvernijih i najodanijih sluga još su trajala, kad je Andrija Koprivica, 25. aprila 1945. godine, po dogovoru sa ostalom trojicom “zaverenika”, banuo na Cetinje i Blažu Jovanoviću, tadašnjem sekretaru Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru i Boku, poverio veliku tajnu. Istog časa je organizovana policijska ekipa sa tadašnjim čelnikom Ozne za Crnu Goru Savom Brkovićem na čelu, koja je u najstrožoj tajnosti, noću, iskopala blago i prevezla ga na Cetinje.
Iako je nađeno sve kako je Koprivica kazao (sve u svemu oko 600 kilograma zlata i nešto dragocenosti sa dvora Karađorđevića), policija i podozriva Ozna je godinama potom sumnjičavo gledala na aktere ove priče, posebno na starog igumana Leontija i Petra Koprivicu. Iz Leontijevog policijskog dosijea se jasno vidi da je u Ostrogu postojalo policijsko “dežurno oko” koje je motrilo na svaki njihov korak.
Željko Zirojević tvrdi da su za Ostrog bili zaduženi operativci iz Nikšića Vojin Luburić, a kasnije i Luka Koprivica. On, pri tom, citira i jednu depešu Luburića br. 112-1. od 17. jula 1947. godine: “Iz poverljivih izvora i saradničkih pozicija koje se nalaze u M. O. došao sam do saznanja da priča o zlatu nije završena. Pominje se L. Mitrović, a zasigurno ima još nekih lica koja su u to uključena. Nastaviću dalji operativni rad. O svim novijim saznanjima ću Vas obavestiti...”
A, kad su po Nikšiću počele da zveckaju zlatne turske lire i napoleoni i Petar Koprivica počeo da obrće zamašne sume novca, sumnje više nije bilo. U avgusta 1952. godine policija je upala u kuću ovog predratnog kafedžije, koji je držao han u Ostrogu. Pritešnjen dokazima, svestan da “Ozna sve dozna”, on je brzo “propevao” i počeo da otkriva skrovišta u kojima je krio blago.
Petar Koprivica je, kako je precizno konstatovano u zapisniku o pretresu datiranom 30. avgusta 1952. godine, posle dugog izvrdavanja, ipak progovorio i najpre pokazao mesto gde je pored jedne stene u Ostrogu, nedaleko od njegove kafane, bila zakopana veća, zapečaćena metalna kutija puna zlatnika - oko 25 kilograma. Na tom mestu je nađena i jedna prazna kutija, istovetna i sa istovetnom oznakom, što navodi na sumnju, a to će nekoliko dana kasnije nedvosmisleno potvrditi i Leontije Mitrović, da je i ova kutija svojevremeno bila puna zlatnika.

Zlatnici u štali

NeŠto manja kutija je nađena zakopana u bašti blizu kuće Petra Koprivice u Nikšiću. U njoj se, opet ako je suditi po utisnutom broju 18 na njoj, nalazilo oko osamnaest kilograma zlatnika. Konačno, u njegovoj štali, ispod jasala, nađena je još jedna kutija koja mu je očigledno služila kao neka mala priručna kasa iz koje je preprodavao i švercovao zlatnike, uglavnom turske lire.
Ubrzo, 12. septembra 1952. godine, policija je zakucala i na vrata tada sedamdesetčetvorogodišnjeg Leontija (Mitrovića). Ako je suditi već po njegovoj prvoj sutradan datoj izjavi, a pogotovu po mnogobrojnim dopunama, koje je kasnije, i samoinicijativno, u više navrata davao, i tokom istrage i tokom suđenja koje je usledilo (sve se te izjave takođe nalaze i čuvaju u njegovom dosijeu), može se zaključiti da je on hapšenje dočekao gotovo kao olakšanje i da je, reklo bi se, jedva čekao da makar i na ovakav način skine s vrata moru koja ga je pritiskala više od jedanaest godina - da se oslobodi prokletstva i nemira koji mu je zadalo zlato. On u toj, svojom rukom napisanoj izjavi, na kraju veli: “Posle moje nesmislene učinjene greške, ne žalim moja stradanja, uz ona koja sam već pretrpeo, za nepromišljene posledice koje me očekuju kao 75-godišnjeg starca... te unapred blagodarim sudu za izrečenu presudu koju donese nad mojim učinjenim grehom...”


SREBRO UZELI ITALIJANI
”KADA smo 1945. godine”, stoji pored ostalog u izjavi Leontija (Mitrovića) ”rešili da prijavimo zlato” Petar (Koprivica, prim. B. S.) mi je rekao da je dve bakarne kutije po 25 kilograma (svega 50) zakopao u neposrednoj blizini njegove kafane, te smo doneli zajedničku odluku da se ovih 50 kilograma ne prijavljuju... Ja lično mislim da smo ja i Petar u toku rata otuđili jedan sanduk a da je ovih 50 kilograma od drugog sanduka koji je Petar snio iz Gornjeg manastira... 1951. godine, datuma se ne sećam, niti pak godišnjeg doba, naredio sam Petru te je izvadio zlato iz jedne od sakrivenih kutija. Meni je od ove sume dao 800-900 komada... Svu ovu količinu koju sam tom prilikom od Petra primio, dao sam Đolu Đuroviću u zamenu za jugoslovenske dinare i na čuvanje, kako sam to napred objasnio. Ovih drugih 25 kilograma nije uopšte dirano do mog hapšenja kojom su prilikom i pronađene.”


ODALA GA ŽENA
IAKO je Ozna pomno pratila svaki korak Petra Koprivice, nije imala tvrdih dokaza i dugo se nije usuđivala da pokuca na njegova vrata. Grešku je, izgleda, napravila njegova supruga, koja je u leto 1952. boravila u nekoj banji u Srbiji. Tu je upoznala i sprijateljila se sa nekom Beograđankom koja joj se požalila da nikako ne može da nabavi malo zlata da bi uredila zube. Ova joj je velikodušno ponudila da joj ona nabavi koliko god joj treba. Ispostavilo se, međutim, da je to bila supruga nekog važnog pripadnika Ozne, koji nije ostao skrštenih ruku - brzo je upozorio svoje kolege u Nikšiću i odmotavanje ovog zamršenog klupka je počelo...
(Nastaviće se)