Iguman široke ruke

PO sopstvenom kazivanju i priznanju tokom višekratnih saslušanja, Leontije (Mitrović) je samo od Đola Đurovića, poznatog nikšićkog stolara, tokom 1951. i 1952. godine dobio tri miliona dinara u zamenu za 600 zlatnika koje mu je prodao po ceni od 5.000 dinara. Osećajući, valjda, da mu je policija za petama, Mitrović je, kako je ispričao islednicima, mesec dana pre hapšenja Đuroviću poverio na čuvanje i poslednjih 282 zlatnika koje je imao, a priznao je i da je tokom Drugog svetskog rata na razne načine “spiskao” i razdao oko 7.000 zlatnika. U ovoj izjavi, prvi put, priznaje i otkriva da je 1941. godine za sebe uzeo i sklonio i jedan od onih 15 džakova papirnog novca u kojima je bilo po 25 miliona dinara u apoenima od po hiljadu dinara: “Ja sam je raspakovao u zajednici sa Ljubom Kruljom, pa smo cjelokupni novac stavili u kasu. Njemci kada su došli, otvorili su kasu i od ove količine uzeli 13 miliona, a preostala suma novca koju ja nijesam uspio raskrčmiti u tom međuvremenu, nestala je. Znači, pri meni je od te vreće ostalo 12.000.000. Sve sam ja to potrošio i razdao, nešto prije dolaska Njemaca i moga hapšenja, a nešto poslije dolaska iz zatvora. Za taj novac kupio sam jednog konja od Đola Đurovića za 200.000 dinara, a dva vola kupio sam od njegova brata Ilije za 100.000 dinara. U stvari, tu nije bilo pogodbe, već sam ja davao koliko sam smatrao da je dosta” (samo koji mesec ranije, uoči Drugog svetskog rata, najbolji vo se, kažu, mogao kupiti za najviše hiljadu dinara, prim. B. S.)

Pijani milioner

- IZA toga - nastavlja Mitrović - dao sam sinovcima Vladu i Aleksandru 400.000, jednom malom unuku 100.000, Ljubu Krulju 100.000, Andriji Koprivici 100.000, Grujici Radoševiću 50.000, Luki Mijuškoviću 2.000.000, Milošu Njegušu 200.000, Savu Kneževiću, đaku, 100.000, Stevanu Stefanoviću 100.000 i Iliji Kavaji 8.800.000. Ovaj novac Iliji Kavaji dao sam da ga sačuva, pa mi je on kasnije rekao da mu je to izgorelo u hotelu u Žabljaku i nikad mi ništa nije dao...
Istraga oko ostroškog blaga potrajala je gotovo pola godine. Tačnije, Velimir Bogavac, okružni javni tužilac sa Cetinja, tek 2. marta 1953. godine, presavio je tabak i na trinaest gusto kucanih strana sročio optužnicu protiv Mitrovića i još desetoro lica, a osnovno krivično delo koje im je stavljeno na dušu bilo je “trgovanje zlatnim novcem u vidu zanata”. Pored Mitrovića, optuženi su Petar Koprivica, Ilija Kavaja, Gerasim Čečur, Đorđije - Đole Đurović, Rade Vojinović, Blažo Jokanović, Ristan Vulić, Đuro Vukotić, Đuro Ivanović i Blažo Mitrović.
Uz već pomenutu prvu stavku optužnice o utaji opštenarodne imovine, odnosno 74,265 kilograma zlatnog novca, Leontiju (Mitroviću) je kao greh pripisano i to što je Pavlu Đurišiću, avgusta 1944. godine, predao sanduk zlata težak 50 kilograma, čime je, kako veli tužilac, “počinio krivično delo privredne saradnje sa neprijateljem”. Uz to, bio je optužen i za krivično delo trgovine zlatnim novcem “u vidu zanata i u većim iznosima, i to sve u realnom sticaju...”
Dosije suđenja Leontiju (Mitroviću) i ostalima, nažalost, više se ne čuva u arhivi Višeg suda u Podgorici koji je nasledio dokumentaciju Okružnog suda sa Cetinja, tako da danas ne znamo u potpunosti kakav je bio konačan epilog tog zanimljivog procesa o kojem se u to vreme izgleda nije mnogo pisalo, najverovatnije iz straha da bi to moglo naškoditi i umanjiti šanse Jugoslaviji da iz inostranstva, posebno iz Nemačke i Italije, povrati zlato opljačkano tokom Drugog svetskog rata. Osim podatka da je Mitrović u prvostepenom postupku bio osuđen na godinu i po zatvora, o tome nema ništa više ni u njegovom policijskom dosijeu, jer se u njemu ne čuva presuda cetinjskog suda.
Zasada čak ostaje pomalo nejasno i ko je sve, pored starog igumana, sedeo na optuženičkoj klupi, jer jedna do sada nepoznata pojedinost unosi određenu zabunu. Naime, u policijskom dosijeu Mitrovića se, osim već citirane, pod istim brojem čuva još jedna optužnica, koju je, najverovatnije barem tri meseca kasnije, takođe sročio Velimir Bogavac (u zaglavlju stoji isti broj i isti datum, 2. mart 1953, ali na kraju piše da je u Okružnom sudu zavedena 3. jula 1953). Ona se razlikuje od prve po tome što je za tri strane sažetija i znatno blaža u kvalifikacijama krivičnih dela, ali i po tome što je u njoj broj optuženih sa jedanaest sveden na osam - među optuženima više nema Gerasima Čečura, Đura Vukotića i Blaža Mitrovića. Nije jasno šta se u međuvremenu dogodilo i jedini logičan zaključak jeste da je tužilac u iščekivanju suđenja (počelo je, po svoj prilici, 17. jula 1953. godine, ako je verovati sačuvanom pozivu za suđenje na ime Mitrovića) sam zbog nečeg redukovao i ublažio prvobitnu optužnicu, odnosno odustao od krivičnog gonjenja ove trojice, jer nema podataka da je neko od njih, eventualno, u međuvremenu umro.

Dve presude

Objašnjenje se po svoj prilici krije u zapisniku sa jednog sastanka u Državnom sekretarijatu za inostrane poslove, Jugoslavije, pov. br. 157.557 od 13. juna 1953. godine. Tog dana je “državni savetnik za inostrane poslove” - baš tako se zvala njegova, očigledno vrlo uticajna funkcija - dr Milan Bartoš, u Pravnom savetu Državnog sekretarijata za inostrane poslove, okupio više visokih državnih funkcionera, čelnih ljudi policije i pravosuđa, a tema sastanka je bila “slučaj zlata koje se nalazi u manastiru Ostrog”.
Ako je suditi po sadržini zapisnika, tu nije bilo mnogo priče i rasprave već je Bartoš izdao direktivu kako se, zbog viših državnih interesa mora voditi istraga u ovom slučaju i kakav treba da bude njen epilog.
Bartoš je prisutnima predočio da se “istraga po slučaju otkrivanja izvesne količine zlata u manastiru Ostrog ne vodi sa dovoljno budnosti, tako da su podaci o toj istrazi poznati i široj javnosti, te da postoji opravdana bojazan da su ti podaci već sada poznati inostranstvu.”
To bi, upozorio je Bartoš, moglo da ima dalekosežne negativne posledice na tada aktuelni postupak kod tripartitne komisije za restituciju monetarnog zlata, odnosno vraćanje jugoslovenskog zlata opljačkanog tokom Drugog svetskog rata, koji još nije bio okončan. Dr Milan Bartoš je zato naložio da “istragu treba tako voditi da izlazi da je pronađeno zlato deo onoga koje su italijanski okupacioni organi, bilo vojni ili civilni, utajili od ukupne količine monetarnog zlata Jugoslovenske narodne banke koje su bili zaplenili prilikom kapitulacije stare Jugoslavije.”
Bartoš je to potkrepio činjenicom da je, prema podacima italijanske nacionalne banke, u Italiju dopremljeno oko 500 kilograma zlata manje od količine koja je zaplenjena. Uz to, po savetu Bartoša, treba insistirati i na tome da je Ostrog mogao imati i druge količine zlata koje nije prijavio posle rata, a koje su skrivene kod igumana ovog manastira. Konačno, za vreme okupacije, u Crnoj Gori se pojavljivalo i zlato drugog porekla, na primer, ono koje je četnicima dopremano podmornicama ili bacano iz aviona, a pošto je u Ostrogu, jedno vreme 1943. “bio štab četnika Baja Stanišića i ostalih, to su i oni mogli tamo da ostave zlato, koje je sada pronađeno...”
Mada u njegovom dosijeu nije sačuvana i presuda, iz drugih dokumenata se može saznati da je Leontije (Mitrović) u jesen 1953. godine osuđen na godinu i po dana zatvora, da mu je Vrhovni sud Crne Gore kaznu povisio na dve i po godine i da je u zatvoru u Kotoru proveo dvadeset i dva meseca i dvanaest dana. Nije, međutim, poznato da li su i na koju kaznu osuđeni ostali, baš kao što se ne zna ni ko je sve hapšen u ovoj velikoj aferi i koliko je ko odležao u zatvoru. Sigurno je samo da su se iza brave, pored ostalih, našli i Gerasim Čečur i Serafim Kašić i da su posle višemesečne robije pušteni na slobodu jer nije bilo dokaza da su se ogrešili o zakon.


SLUTIO ZLO
ANDRIJA Koprivica tvrdi da mu je iguman Leontije, još dok su smišljali šta da rade, kako i gde da sakriju blago i kome da povere tajnu, u jednom trenutku rekao: - Nikad više, moj Andrija, ja neću povratiti svoj mir. Iako sam ubeđen da ćemo nešto uraditi, ipak imam neko teško predosećanje, prosto mi instinkt govori, da će to zlato za mene biti kobno. Stalno osećam omču oko vrata, a nekad vidim sebe i u robijaškom odelu...


KRUNSKI SVEDOK
LEONTIJE (Mitrović) će biti ključni čovek u procesu vraćanja zlata i dragocenosti koje su Nemci odneli iz Ostroga 1941. godine. Zvanični zahtev Jugoslavije Nemačkoj zasniva se upravo na njegovoj izjavi kao očevica i krunskog svedoka, datoj 26. januara 1952. godine, dakle osam meseci pre hapšenja, u Sreskom sudu u Nikšiću. Uz izjavu profesora Andrije Koprivice, to je bio neoborivi dokaz pred međunarodnim sudom koji je odlučivao o tom zahtevu Jugoslavije.


BLAGO ZA ĐURA VUKOTIĆA
LEONTIJE (Mitrović) tvrdi da se od blaga sklonjenog u Ostrogu dobro ovajdio i Đuro Vukotić, “maršal dvora”, kojem je tokom rata u tri navrata dao skoro 3.000 zlatnika, što je bilo više od dvadeset kilograma zlata: “Došao je u Ostrog, datuma se ne sjećam, ali tom prilikom sam mu dao 1.000 zlatnih lira. Drugi put ja lično ponio sam u Nikšić i predao njegovoj sestri, udovici Joki Sočici, nepunane 1.000 komada, mislim da nije falilo 10 komada. Treći put dolazio je kod mene kada sam imao da putujem autom u Cetinje, i dao sam mu 1.000 komada...”
(Nastaviće se)