Tri hrišćanske svetinje

LEONTIJE (Mitrović) umro je u jesen 1955. godine, ubrzo pošto je izašao iz zatvora. Prošlo je potom više od dvadeset godina. Sećanje na njega i aferu sa ostroškim blagom polako je nagrizala korozija zaborava i osim njegove rodbine i najbližih prijatelja samo su ga još, gotovo kriomice, gdekad u molitvama spominjali sveštenici u Ostrogu, gde je kao starešina proveo više od trideset godina, i u Praskvici gde je uz temelj paštrovske lavre našao večni smiraj.
Onda je njegovo ime ponovo vaskrsnulo i zavitlano u orbitu javnosti:
- Jednoga dana, mislim da je to bilo nekako u leto 1976. godine - kazuje iguman Marko (Kalanj), vrsni intelektualac u monaškoj rizi, koji je iz rodne Dalmacije kao đak došao u Ostrog 1954. godine, i kasnije, kad se zamonašio, trideset godina proveo u Cetinjskom manastiru uz starog mitropolita Danila (Dajkovića), bio njegova desna ruka i najpoverljiviji čovek - ja dežurao u manastirskom muzeju na Cetinju. Eto jednoga gospodina, imao je može biti pedesetak godina. Pomno razgleda eksponate i na kraju veli:
- Ja ovde ne videh neke stvari koje sam očekivao da vidim.
- Koje? - pitam ja.
- Neke iz Ostroga! - kaže.

Sudbina relikvija

Razvi se tu razgovor i on mi ispriča da se posle Drugog svetskog rata kao devetnaestogodišnji mladić zaposlio u Udbi i da je 1952. godine učestvovao u otkopavanju zlata i otkrivanju drugih dragocenosti skrivenih u Ostrogu, odnosno da su sa zlatom u Titograd tada dovezene i neke svetinje koje su nađene u stanu igumana Leontija. Prisetio se i kako je Blažo Jovanović, tada predsednik Crne Gore, rekao, kad je video te dragocenosti: to odmah u trezor i nemoj da to neko zloupotrebi!
Zainteresova mene ta priča, pitam čoveka za ime, ali on ne hte živ da kaže: - Nije - veli - važno moje ime, ali je ovo istina i vi se malo poraspitajte gde se nalaze te svetinje! Ja sam istog časa sve ispričao mitropolitu šta mi je taj čovek kazao. Vidim i njega to začudi i uzbudi, ali svejedno poče sumnjičavo da vrti glavom:
- Ko zna, moj Marko, šta je to bilo i gde je završilo, ali, eto, probaj nećeš li nešto doznati...
Već sutradan, Kalanj se dao u potragu i preko sveštenika ostroških Sava Damjanovića, Serafima Kašića, Georgija Mirkovića, a naročito preko igumana Gerasima (Čečura) doznao da je sa onim “nesrećnim zlatom” iz Ostroga 1952. godine odnesena i “ruka svetoga Andreja, krst Časnog dreva i jedna ikona”, da su to svetinje koje je u Ostrog 1941. godine doneo kralj Petar Drugi Karađorđević, predao ih jer nije želeo da ih nosi u inostranstvo, a ovaj ih poverio na čuvanje igumanu Leontiju.
- Odem ja onda kod Boža Martinovića, tada sekretara Verske komisije pri Vladi Crne Gore - seća se Marko Kalanj. - On ni da čuje: “Bog s tobom, Marko, kakve svetinje, to zaboravi, nema od toga ništa, to je prazna priča!”
- Dve godine kasnije, eto jednoga dana Božo Martinović, zove telefonom i zbori: “Bogami si, Marko, bio u pravu, izgleda da nešto ima!” Nedugo iza toga doneše nam ruku i krst. Kad sam ih video glasno sam pred svima rekao: E, sad mi ne bi bilo žao da umrem! - kaže Marko Kalanj.Po naređenju nekoga od tada čelnih crnogorskih funkcionera, najverovatnije Marka Orlandića - početkom 1978. godine formirana je komisija koja će izvršiti primopredaju relikvija iz nadležnosti policije, odnosno Službe državne bezbednosti, u nadležnost Vlade Crne Gore, odnosno Verske komisije.

Otkriće ”Novosti”

Primopredaja je obavljena 18. januara 1978. godine, a zapisnik su u ime Službe državne bezbednosti, odnosno Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove, potpisali Vladimir Keković, tada pomoćnik rukovodioca SDB, i Cvjetko Radonjić, rukovodilac sektora u SDB RSUP, a u ime Izvršnog veća, odnosno Verske komisije, njen sekretar Radivoje Radmilović, podsekretar u tadašnjoj crnogorskoj vladi.
Dva dana kasnije na adrese Cetinjskih muzeja i Mitropolije crnogorsko-primorske stigla su pisma (potpisao ih je lično tadašnji predsednik crnogorske vlade i predsednik Verske komisije Radivoje Brajović) u kojima ih Verska komisija obaveštava da su joj “prije izvjesnog vremena” ustupljene crkvene relikvije i “predmeti koji su bili na čuvanju kod nadležnog republičkog organa”, a koje sada želi da im ustupi na “čuvanje, održavanje, korišćenje i upotrebu”.
Muzejima su ustupljene “jedna ikona nekog sveca okovana zlatom i ukrašena skupocjenim kamenjem” i “jedna ikona, sa drvenim okvirom, sa likom Sv. Jerotija”, a Manastiru “ruka evangeliste Luke”, “jedan zlatan krst” i “srebrni escajg (komplet za šest osoba, smešten u posebnoj kutiji), ukupno 51 komad”.
Tog 18. januara 1978. godine, kada su odškrinuta teška vrata policijskog sefa, iz mraka stroge tajnosti na svetlost je izronila gromovita sumnja i dilema: da li to Crna Gora ima sreću da se na njenom tlu već blizu četrdeset godina nalaze tri najveće hrišćanske svetinje, neprocenjivo blago pred kojim zastaje dah čak i onima koji nemaju nikakve veze ni sa hrišćanstvom ni sa religijom uopšte - ikona Bogorodice Filermoske, ruka svetog Jovana Krstitelja i čestica Časnog krsta.
Proći će potom još punih petnaest godina dok je to i zvanično potvrđeno.
Posredstvom “Večernjih novosti”, izdanja za Evropu, krajem 1993. ili početkom 1994. godine, priča dr Radomira Bulatovića, tada direktora cetinjskih muzeja, da se tri najveće hrišćanske svetinje nalaze na Cetinju doprla je do Beča, do dr Jozefa Sersika, istoričara Malteškog viteškog reda.

Dar carice

Ubrzo potom, polovinom februara 1994. godine, na Bulatovićevu adresu je stiglo njegovo pismo u kojem izražava prijatno iznenađenje što se neko uopšte bavi sudbinom ovih svetih relikvija i ushićenje zbog saznanja da su one možda ipak pretrajale zlovakat dvadesetog stoleća i ponovo vaskrsnule posle više od pola veka.
A kad je tri meseca kasnije, u maju 1994. godine, uz jedno od Sersikovih pisama Bulatoviću stigla i knjiga Đovanele Feraris di Čele “Die Madonna vom Berg Philermos” (“Bogorodica sa brda Filermos”), više nije bilo nikakvih dilema - definitivno je bilo jasno da se na Cetinju zaista nalaze tri najveće hrišćanske svetinje za kojima se bezuspešno tragalo još od 1918. godine, odnosno od raspada ruskog carstva.
U zamršenim putevima kojima su ove svetinje putovale gotovo dvadeset vekova (ikona Bogorodice Filermoske je, navodno, delo prvog hrišćanskog likopisca, jevanđeliste Luke iz prve polovine prvog veka nove ere) dok su preko Konstantinopolja, Rodosa i Malte stigle na ruski carski dvor krajem osamnaestog veka, najveću nepoznanicu predstavlja etapa od ruske prestonice do dvora jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića.
Nepobitno je da su se svetinje u danima Oktobarske revolucije i tragičnog kraja ruske carske dinastije Romanovih 16. jula 1918. godine zatekle u crkvi u Gatčinu. One su u Rusiji čuvane sve do 13. oktobra 1920. godine kada ih je tadašnji nastojatelj Sabornog hrama svetog apostola Pavla, protojerej Jovan Bogojavljenski, uz pomoć grofa Ignjateva i nekoliko visokih belogardejskih oficira preneo u Talin, u Estoniju, gde je odlučeno da se svetinje predaju zakonitom nasledniku, staroj carici Mariji Fjodorovnoj, supruzi pretposlednjeg ruskog suverena Aleksandra Trećeg, odnosno majci poslednjeg nosioca ruske carske krune Nikolaja Drugog Romanova, koja je izbegla pogrom boljševika.
Stara carica je u to vreme živela u Kopenhagenu, svom rodnom gradu, i bila izvan domašaja boljševičke ruke.
Svetinje je izgleda pohranila u tamošnjoj ruskoj crkvi Aleksandra Nevskog i one su tu čuvane sve do njene smrti, 13. oktobra 1928. godine.
Posle su nakratko prenete u Berlin, u ruski saborni hram, da bi tokom 1932. godine, pod do danas do kraja nerazjašnjenim okolnostima dospele u Beograd, na dvor kralja Aleksandra Karađorđevića.
Učinjeno je tako po navodnoj želji i potonjoj volji carice Marije Fjodorovne, a u znak zahvalnosti kralju Aleksandru za njegov odnos prema ruskim nevoljnicama i za utočište koje je pružio izbeglima pred terorom boljševika.

NEPROCENjIVO BLAGO
PRVI potpuni opis ukrasa na relikvijama i procena njihove vrednosti napravljena je u Rusiji 1859. godine. Oni su tada procenjeni na 24.930 rubalja u zlatu!
- Ako je vrednost ukrasa na ovim relikvijama još u devetnaestom veku procenjena na 25.000 rubalja u zlatu, jasno je da je to danas prosto basnoslovna vrednost - veli Juri Pjatnicki, kustos glasovitog petrogradskog muzeja Ermitaž i veliki poznavalac ovog kulturnog i duhovnog blaga. - To se posebno odnosi na ikonu čiju je vrednost zaista nemoguće izmeriti novcem. Ako bi, pak, neko mene zamolio da odredim osiguravajuću sumu za ikonu Bogorodice Filermoske, mislim da bismo govorili o nekoliko desetina, pa i stotina milijardi dolara.

Deset budžeta
U USKIM krugovima, prvenstveno onih koji su od 1952. godine relikvije držali u tajnosti i daleko od očiju javnosti, od početka se, izgleda, znalo da je reč o basnoslovno vrednom kulturnom, duhovnom, pa i materijalnom blagu.
Po nekim podacima, recimo, Bogorodica Filermoska je te 1978. godine bila procenjena na deset jednogodišnjih budžeta Crne Gore.
(Nastaviće se)