Preko hleba pogača

OPISUJUĆI svoj životni put patrijarh srpski Pavle u "Sećanjima i razmišljanjima" kaže da ga je dolazak ustaša na vlast u Hrvatskoj zatekao u rodnoj Slavoniji. Bio je svršeni student Teološkog fakulteta i zahvaljujući diplomi koju je imao uspeo je da napusti NDH i domogne se porušenog Beograda.
- Da bih se izdržavao u Beogradu, najpre sam radio na građevinama - kaže patrijarh Pavle. - Ali, kako fizičke napore nisam mogao da izdržim, razboleo sam se. Preporučen od svojih nastavnika, utočište sam nalazio u nekoliko manastira u Srbiji. Bio sam u Vujnu, kod Gornjeg Milanovca, Svetoj trojici, kod Ovčar Banje, Blagoveštenju, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, i u Rači, pod Tarom.
Otac Julijan najpre ga je poveo u manastir Vujan. Tamo je bio pošteđen težih poslušanja. Najviše vremena provodio je u čitanju. Njegov zaštitnik imao je mnogo knjiga, znalački odabranih.
U leto 1945. otac Julijan premešten je u manastir Blagoveštenje i sa sobom je poveo i Pavla.
- Ovde sam - kaže patrijarh Pavle - doneo konačnu odluku da ne mogu da budem sveštenik. Učinio sam to teška srca, jer sam se tom uzvišenom pozivu zavetovao od najranije mladosti. Bio sam oboleo na plućima, ali kod mene nije bila "otvorena tuberkuloza". Svestan, dakle, da sveštenički poziv nije za mene, i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se, uoči Blagovesti, 1946. godine.
Sećajući se svog boravka u manastiru Rači, patrijarh Pavle kaže:
- Mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznali šta se događa oko nas, i u kakvom smo vremenu. Svoje teškoće i slutnje uprezali smo u dnevne poslove, koje nismo uvek stizali da posvršavamo, do večeri. Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i po čitav dan radili u polju. Nadgledali smo manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume. Jedno vreme ja sam radio kao mlinar u vodenici.
Patrijarh Pavle kaže da su jedva čekali veče, ne samo radi odmora već da se u molitvi saberu:
- Nema većeg blaženstva nego kad umoran čovek nekako samog sebe umanji dok se moli. Tada se sav svede samo na sušti čin molitve - da se izbavimo kao narod i ljudi. Treba služiti Bogu, mislili smo, ma ko da je došao na vlast, i to je za nas bio najdublji smisao monaškog života. A u časovima iskušenja, kad ne bih imao odgovora ni samom sebi zašto nas, posle velike nesreće od tuđinskih okupacija, sada sustiže neko nepojmljivo ukletstvo od nas samih, pomišljao sam na reči razljućenog Gospoda, koji preti Jevrejima da će im za kaznu poslati cara vavilonskog Navuhodonosora.
Godine 1957. Pavle je hirotonisan za episkopa raško-prizrenskog. I tad je, kaže, video drugu stranu iskušenja srpskog naroda:
- Pošto je od Stare Srbije načinjena autonomna oblast Kosovo i Metohija, Srbi su odjednom u svojoj zemlji postali manjina, kao u tursko doba. Već u svojim prvim izveštajima Svetom sinodu ukazao sam, da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo u stvari drže Šiptari.
Patrijarh Pavle ističe da je najveći broj kosovskih Šiptara italijansku okupaciju u Drugom svetskom ratu dočekao kao svoje oslobođenje. Prvi put su Albanci iz Albanije, sa Kosova i Metohije i Makedonije bili ujedinjeni. Bila je stvorena Velika Šipnija. I bez obzira na to što je ona trajala koliko i okupacija (kao italijanski protektorat), ona je masama, opčinjenim svojim vođama, ostala kao jednom već zadovoljeni nacionalni cilj, koji treba sačuvati.
- Na Kosovu se sve činilo da narodi žive zatvoreno, svaki za sebe - kaže patrijarh Pavle. - Najviše smo mi obmanjivali sami sebe. Omraza kao da je bila jedina prava istina o Kosovu, koju sam, nažalost, uvideo. Vekovima vaspitavan da živi plemenskim načinom života, u poslušnosti i predanosti onima koji ga vode, šiptarski narod je upućivan da mu neprijatelji budu svi koji govore, veruju i žive drugačije.
Komunističke vlasti, kaže patrijarh Pavle, stalno su isticale bratstvo i jedinstvo, a u praksi izražavale su podozrenje prema narodima. Međunacionalnom razdoru na Kosmetu doprinosila je i srpska strana. Na primer, spomen-hram u Đakovici 1950. godine nisu srušili Šiptari, nego politički aktivisti Srbi. Za ovu svoju akciju oni su podršku (prikupljanje potpisa) tražili ne samo od građana, nego i od sveštenika.
- Gračanica - kaže patrijarh Pavle - nije dirana za vreme italijanske okupacije, ali je tu veliku svetinju nova vlast pretvorila u istražni zatvor. Hapšenike su držali čak i u priprati hladne crkve. Ne verujem da bi se iko drugi usudio da ovaj Božji hram tako skrnavi kao siroti Srbin, razmetljiv u ulozi islednika.
Patrijarh Pavle zaključuje:
- Ideologija koja je vladala u zemljama istočne Evrope, pa i u našoj, bila je ideologija mržnje. Kad nije uspela da podsticanjem klasne mržnje izazove svetsku revoluciju, pribegla je izazivanju međunacionalnih mržnji. I odista je u tome najviše uspela na ovim našim prostorima.
Vekovnom nasleđu sukoba i nasilja na Kosovu i Metohiji ideologija Federativne Jugoslavije dodala je nove razdore, na nesreću i šiptarskog i srpskog naroda. To su iskoristile šiptarske vođe. Svoje neprijateljstvo prema Srbima oni su oglasili kao ugroženost od Srba, a pripreme za završni čin otcepljenja Pokrajine predstavljali kao nužnost nasilne zaštite od "nasilja".
Ocenjujući velike demonstracije kosovskih Albanaca iz 1981, patrijarh Pavle kaže:
- Do pobune je došlo ne zato što su Šiptari bili obespravljeni, već što im svi zahtevi nisu bili ispunjeni. Oni autonomiju nisu izborili, nego su je dobili, iako je Velika Šipnija izgubila rat. Njima je naruku išla politika Federativne Jugoslavije i toga su bili svesni oni koji su pripremali nemire i nezadovoljstva kosmetskih Šiptara. Do te pobune došlo je zato što se preko hleba autonomije tražila pogača republike.


IZVEŠTAJ SA KOSOVA
KAO episkop raško-prizrenski Pavle je o stanju na Kosovu redovno obaveštavao Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve. Iz njegovih izveštaja, koji se čuvaju u arhivu Sinoda, najbolje se vidi kakvom su teroru bili izloženi Srbi i njihova crkva na Kosovu i Metohiji i zašto su morali da napuštaju svoja vekovna ognjišta. "Novosti" će u više nastavaka objaviti najznačajnije delove tih izveštaja.
(Nastaviće se)