U velikom strahu

IAKO je dobijao upozorenja da pazi šta govori u svojim izveštajima Svetom sinodu SPC, "jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti", raško-prizrenski episkop Pavle nije se na to mnogo obazirao. Bez uvijanja u fišeke, precizno je iznosio "golu istinu" o pogromu koji se vršio nad SPC i njenim vernicima na Kosmetu.

U aprilu 1958. godine, odmah po ustoličenju, Pavle šalje sledeći dopis Svetom sinodu:

"Od Peći, pa sve do Deviča u Drenici nema nijednog sveštenika. Manastir Gorioč i Crna Reka potpuno su pusti, a u manastiru Gračanici nema paroha.

U Eparhiji je svega 11 (aktivnih) manastira, od njih 4 su muška i 7 ženskih. Stanje u manastirima je teško. Porez preveliki, naročito u Dečanima, gde moraju da plaćaju porez na zemlju koju ne drže i ne obrađuju, a koja još povećava poresku stopu ostale zemlje, tako da je manastir u dugovanju poreza od 1954. godine. Slično je i u Gračanici.

Kod pravoslavnog (srpskog) dela stanovništva ovih krajeva, i to samo kod tog (srpskog) dela, primećuje se, pored svih zakona o slobodi savesti i veroispovesti, veliki strah da svoja religiozna osećanja ispolje. To primećuju svi sveštenici, kako oni sa strane, tako i domoroci. Najbliže objašnjenje te pojave je ovo, što ga daje jedan arhijerejski namesnik: 'Pravoslavni Srbi Kosova i Metohije, još iz doba robovanja, nose strah i poniznost. I kada su posle rata osetili da nosioci posleratne vlasti nerado gledaju na religiozne ljude, oni se onda prividno povlače (u sebe), a u duši i dalje ostaju što jesu - verujući. Malo je pravih bezbožnika'."

U NOVEMBRU 1958. godine, raško-prizrenskom episkopu Pavlu pismeno se obratila igumanija manastira Devič, obaveštavajući ga o tome kako su Šiptari iz ovog hrama oteli jednu devojčicu. To pismo, koje je Pavle prosledio Sinodu, glasi:

„Dana 1. novembra 1958. godine, u 9 časova uveče napustila je manastir Jelena Lapoćanin-Hrstić, stara 13 godina, koja je došla u manastir od nepune dve godine. Ista je došla, tj. doneta u januaru 1948. godine. Njen nestanak čim je primećen, odmah je prijavljen Narodnoj miliciji, da se traga gde je. Odmah, istog dana, pronaćena je y Rezalu, gde je odvedena za jednog Šiptara starog 12 godina.

Kada je upitana kako i kad, izjavila je, da su po nju došli noću tri Šiptara i to jedan oženjen i s puškom, u čiju kuću su je i odveli, a koji se zove Malić Gaši iz Rezala i tamo je pitali koga hoće da uzme, tj. da se uda, ili za dečka od 12 godina, koji je čuvao ovce u manastiru, ili ovog oženjenog, i ona je izjavila da hoće za dečka.

Tada su je preobukli u šiptarsko. Namazali joj lice i odveli u kuću dečka, jer tamo je bila svadba starijeg brata, gde je ostala dva-tri sata, pa su je ponovo vratili u kuću oženjenog Malić Gašija, pa je ponovo vratili na svadbu.

Kada je dalje upitana ko je znao za to i ko je posredovao, jer je ipak mlada, takoreći dete, izjavila je da su joj Šiptari govorili, a i da je y manastiru najviše govorio čuvar stoke Srbin Sima Stanković, star 62 godine, da ide iz manastira. Saslušanjem svedoka i okrivljenih ustanovljeno je da je ona izvedena, tj. obmanuta da pođe za dečka od 12 godina, a međutim je uzeta za oženjenog čoveka. Verovatno da je žalosni Srbin Sima primio od Malića dobre pare i da je ona prodata.

Kad je vođena s milicijom iz kuće šiptarske, na putu kod potoka Devičkog, čekao je s puškom Malić, verovatno zato, jer je mislio da će milicija da je preda Deviču, te kad bi milicija otišla on bi je nasilno uzeo.

Napominjem da prva patrola milicijska, iako ju je našla u Rezalu kod Šiptara, ništa nije preduzela da se dovede u manastir, samo su rekli da se sutradan javi u Miliciju. Ja sam molila i preklinjala komandira da pošalje drugu patrolu da je dovedu, da se ne bi upropastila. I druga patrola ju je dovela. Milicija je htela da se devojčica vrati u manastir, ali ja sam izjavila da ona više nema mesta u Deviču, a drugo - plašim se da je nasilno ponovo ne odvedu i da ne bi napadali na manastir, da ne bi došlo do žrtava.

Molila sam da kao maloletna bude smeštena negde u dečji dom, jer nema nigde nikoga, majka joj je isto jedna lutalica koja ide od manastira do manastira. Pa, do punoletstva nek bude u domu. Ja sam, tj. manastir je morao da plati putni trošak i dnevnicu do Beograda i nazad službeniku NOO Srbica, koji je odveo u Dom "Moša Pijade" u Beogradu, gde je smeštena. Napominjem da je milicija vodila na lekarski pregled i da je neupropašćena.

KOMANDIR je podneo prijavu protiv Malića, Sime i brata maloletnika, ali nažalost, Uprava manastira je izveštena od javnog tužioca u K. Mitrovici da je tužba odbijena i upućuje nas da mi lično podnesemo tužbu sudu. Mi niti smemo niti želimo da se tužimo, jer ih se i inače plašimo da nam se ne svete, jer su osvetljivi".

U maju 1959. godine, episkop Pavle piše Sinodu:

"Prošle godine desio se jedan slučaj grubog kršenja osnovnih prava verujućih, koja su garantovana zakonom. U selu Suvom Lukavcu, kod Peći, kažnjena su sa po 15 dana zatvora dva lica, (Dimitrije i Dragutin Šundić, iz Đurakovca). Oni su, između više njih, prisustvovali, na ruševinama crkvice, bogosluženju sa ophodom, ne kroz selo nego oko ruševina. Njihovu žalbu Veće za prekršaje u Prištini odbilo je, s motivacijom, u duhu čl. 13 Zakona o verskim zajednicama, da ruševine crkve nisu prostorije koje verske zajednice mogu odrediti za vršenje verskih obreda.

Iako je kazna izvršena, žalio sam se Oblasnom odboru na takav stav prema nama Srbima. "Ne možemo da verujemo da je zakonodavac u pomenutom članu išao na to da se samo nama pravoslavnim (Srbima) onemogući bogosluženje, jer su nam zbog našeg stava prema slobodi rušeni hramovi kako u tursko vreme, tako i u poslednja dva rata, što nije bilo sa hramovima ostalih dveju vera, te se oni imaju gde Bogu moliti. Ako nam se to ipak upisuje u krivicu, onda je trebalo kazniti i sveštenika, pa i mene kao prestavnika više crkvene vlasti koja naređuje da se bogosluženje vrši na ruševinama crkava od ustaša i Turaka uništenih.

Druga opšta poteškoća je pritisak, preko škola i drugih organizacija, na savest dece i odraslih zbog kojih su Srbi ovog kraja zaplašeni i svoja verska osećanja ne smeju da ispoljavaju."
(Nastaviće se)