Gašenje srpskih ognjišta

Već u maju 1959. godine episkop Pavle u izveštaju Svetom sinodu ukazuje na sve učestalija opustela srpska ognjišta na Kosmetu: “Postoji još jedna nevolja, čije posledice mogu biti katastrofalne za nas u ovim krajevima. To je stalno iseljavanje našeg življa. Kad sam zimus bio u Deviču, dođoše domaćini poslednje tri kuće iz najbližeg sela Ludovića, nudeći manastiru da kupi njihovu zemlju, inače će je prodati Šiptarima.
U tursko vreme, pre Prvog svetskog rata, bilo ih je u tom selu 17 kuća i isto toliko šiptarskih. Posle rata (onoga) iselile su se nekolike srpske kuće. Posle ovoga rata ostalo ih je još šest. Sada se sele poslednje tri. Tako je i u drugim krajevima. U Vitomirici kod Peći, koja je naseljena posle Prvog svetskog rata, nije bilo nijedne šiptarske kuće. Sada ih ima 100. U Dobruši pre rata nijedne, sada 160 (šiptarskih), itd.”
A godinu dana kasnije episkop Pavle govori o tome kako se vlast brutalno obračunava sa imovinom SPC:
“U jednom selu u Mitrovačkom Kolašinu, za vreme okupacije, Šiptari su demolirali seosku kapelu, krovnu konstrukciju i crep su odneli. Goli zidovi zakišnjavali su godinama. Na predlog arhijerejskog namesnika, postavili smo odbor od tri lica za obnovu ove kapele. Kad su počeli rad, pozvani su jedno veče na seosku konferenciju, gde im je rečeno da sada nije vreme da se popravljaju crkve, nego dižu fabrike. Njihov odgovor doneo im je po 30 dana zatvora i 3.000 dinara novčane kazne. Kapela je ostala nepokrivena.
U Kačaniku, pred rat, podignuta je lepa crkvica. Za vreme rata, i sve do 1955. godine, sačuvana je. Otada su meštani Šiptari počeli da je uništavaju. Poskidali su vrata, prozore, porazbijali ćeramide. Nešto knjiga i zvono sačuvale su dve Srpkinje koje su tamo živele. Danas je potpuno demolirana.
NEKOLIKO crkvenih opština godinama vodi spor zbog imanja ili bespravno uzetog crkvenog novca za seoske potrebe. Karakterističan je slučaj u jednom selu Sredačke župe kod Prizrena. Oko seoske crkvice postoji od davnina groblje. Mesna organizacija Socijalističkog saveza postavila je onde odbor koji je novac od trave s toga groblja-porte, kao i novac iz crkve, dao selu za podizanje električne centrale. Na žalbu EUO Sreski sud je presudio da Soc. savez ima pravo da za crkvu postavi odbor!”
O napadima Šiptara i mesnih vlasti na Srbe, episkop Pavle govori u pismu upućenom Sinodu 27. aprila 1961. godine: “Stalna nam je nevolja nezadržano iseljavanje našeg življa, manje-više sa cele teritorije Eparhije. Kao razlog jedni navode strah od represalija Šiptara i Turaka u slučaju kakvog političkog zapleta u ovim krajevima. Povremeno njihove ispade uočavamo i sad, svi. Npr., posle moje posete Kamenici (Kosovskoj) i nedovršenoj kapeli u selu Koretinu, prekonoć su na toj kapeli razbijeni svi prozori. Onomlanjske godine, uoči suđenja u Prizrenu jednom diverzantu iz Albanije, neko je potpalio kapiju na porti Saborne crkve u Prizrenu. Ove pak godine su na groblju (u Prizrenu) porazbijane sve porculanske slike na pravoslavnim spomenicima, pa i na spomeniku episkopa Vladimira.
Drugi navode da vlasti favorizuju Šiptare, kojih u organima vlasti ima mnogo, a koji se uzajamno pomažu i sve zakonske olakšice osiguravaju za svoje, dok se na Srbe svaljuje sva težina obaveza, i to uvek u zakonskoj formi. U tome učestvuju i Srbi članovi Partije, da im se, valjda, ne bi prebacio šovinizam i sl. Naš živalj ne može da izdrži ekonomski, te se iseljava. Ima tu, svakako, i drugih razloga: uključenje u industriju, bolje prilike za školovanje dece itd., koji su razumljivi i opravdani, ali su najglavnija prva dva i zabrinjavajući obim iseljavanja, duboko sam uveren, od njih potiče.”
U avgustu 1961. episkop Pavle svoj izveštaj upotpunjuje sledećim primerom pritiska na Srbe:
“Izvešten sam iz manastira Visokih Dečana i Svete Trojice kod Prizrena o do sada, u tolikoj meri, nebivaloj drskosti u uništavanju manastirskih useva, povrća i voća. Ne samo deca, nego odrasli ljudi Šiptari dolaze kao u svoje, beru i odnose. Na opomenu kaluđerica ili drugog osoblja u manastiru, drsko se suprotstavljaju, nasrću i da se biju, psujući majku srpsku i preteći da ovo nije srpsko već albansko.”
U MAJU 1962. episkop Pavle javlja da se progon Srba pojačava: “Narod je ovde, zaista, kao ovce bez pastira, prepušten sam sebi, pa nije čudo što je smućen i poljuljan u veri pod naletom sviju mogućih nevolja koje preko njega snažno duvaju. Uglavnom sam ih opominjao da čuvaju ono glavno - dušu svoju i obraz svoga naroda, to opšte dobro, nasleđeno od naših svetih predaka.
Manastiri imaju mnogo muke oko očuvanja šume, bašta i voćnjaka od nasilja, krađe i pljačke omladinaca, i starijih ljudi, mahom Šiptara, koji na opomene manastirskog osoblja nasrću da se biju, uz psovku i pretnje da ovo nije srpsko već albansko. Jednoj monahinji naneo je neki Šiptar telesnu pozledu kad je isterivala njegove ovce iz manastirske livade. Slično se desilo đaku u Dečanima i sluzi u man. Sokolici. Tražio sam od Verske komisije da stvar izvidi i preduzmu potrebne mere da se osiguraju i nama (Srbima) prava koja Ustav garantuje svima. Ni u crkvi nismo mirni.
Jedan mlad sveštenik u Velikoj Hoči kod Prizrena, došao je u sukob sa mesnom organizacijom, a zatim i sa vlastima, oko ubiranja prihoda u naturi od vernih. Kažnjen je sa 15 dana zatvora. Sa strane vlasti stavljeno mi je do znanja da je on onde nepoželjan. Kada se tamo još desila neka tuča, u kojoj je povređen jedan član Partije, pokušalo se da se prikaže da je i sveštenik u tuči učestvovao, ili je organizovao, iako je tuča bila lično razračunavanje i nema nikakve veze sa sveštenikom.
U nastaloj situaciji ima krivice i do njegovog netaktičnog stava, ali u stvari tu je više pokušaj da se onemogući religiozni rad među vernima, jer tamo sveštenika godinama nije bilo, pa je sad izvesno religiozno buđenje zapalo za oči partijcima. A sem toga, selo je čisto srpsko, pa vlasti budno bdiju da se onde ne javi kakva nacionalna stvar.”
(Nastaviće se)