Na strani zuluma

U IZVEŠTAJU, koji nosi datum 1. april 1966. - 1. april 1967, episkop raško-prizrenski Pavle kaže da su, posle Četvrtog plenuma i reorganizacije Službe državne bezbednosti, tendencije i razlozi iseljavanja Srba sa Kosova ostali isti. Može se, ističe on, reći da su čak i pojačani.
- Iznose se i ovakva tumačenja - piše Pavle. - Iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije izvodio je Ranković i njegova klika, kako bi dobili argumente protiv Šiptara! Koliko on u tome raseljavanju ima zasluga, a koliko mnogobrojni drugi činioci, sada još ne znamo. Ono što znamo, to je da, posle Četvrtog plenuma, krivice pripisane Rankoviću i Službi bezbednosti se pripisuju u ovim krajevima svim Srbima, te je od tad stanje još teže i ozbiljnije.
Pavle iznosi sledeći podatak, vezan za iseljavanje Srba: ukupan broj pravoslavnih Srba u njegovoj eparhiji nije manji od onog pre Drugog svetskog rata. Godine 1940. bilo ih je ovde oko 250.000. I sada ih je toliko, što znači da je u međuvremenu ceo priraštaj - iseljen. Pre rata odnos pravoslavnih prema muslimanima na Kosmetu bio je 1:2, a sada je 1:4.
Episkop Pavle je od proleća 1966. do proleća 1967. prokrstario Kosovom i Metohijom i u više hramova služio i propovedao:
- U selu Pasjača kod Gnjilana, gde sam služio na Preobraženje, čuo sam istoriju stradanja svete Bosiljke. Reč je o mladoj devojci iz tog sela koju su Šiptari, pred kraj turske vlasti, ugrabili i na silu hteli da poturče. Ali, devojka na to nikako nije pristajala. Cepala je dimije koje su joj navlačili i odbijala hranu. Kad su videli da sa njom ne mogu da izađu nakraj, na komade su je isekli i pobacali ih na put. Srpski seljaci su pokupili delove njenog tela, koje kučići nisu razvukli, i sahranili ih u crkvi.

MAJKA te devojke bila je iz poznate porodice Rajčić. Kad je čula kako joj je ćerka Bosiljka ubijena, rekla je: "Kad je tako čuvala obraz i veru svoju, nemam razloga da kukam, no da pevam!".
U Arhivu Svetog sinoda, gde se čuvaju izveštaji episkopa Pavla, nalaze se i pisma koja su povodom šiptarskog zuluma nadležnim organima slali neki od starešina srpskih manastira na Kosovu. Evo šta je tim povodom 3. aprila 1968. iguman Makarije, nastojatelj Visokih Dečana, pisao tadašnjem srpskom patrijarhu Germanu:
"Imaće već dve godine dana otkako Srbi na Kosmetu osećaju, da, nažalost, parola o bratstvu i jedinstvu nije krenula sa polazne tačke i to ne krivicom Srba, već Šiptara koji evo opet pokazuju svoju iskonsku mržnju prema Srbima. Nalazimo se u težoj situaciji negoli za vreme okupacije Austrije i Turske. Onda smo imali bar nekakvo pravo, a sada kao da je sve otišlo u nepovrat. Nasilja, krađe usred bela dana, vređanje i pretnje svakodnevne su pojave.
Vi ćete svakako i od drugih čuti šta se sve radi na Kosmetu sa Srbima, jer se sve odigrava munjevitom brzinom, i Bog zna, neće li trebati uskoro još jedan Arsenije Čarnojević Srbima na Kosmetu?! Meni je cilj da vam javim šta se događa u okolini manastira Dečana. Već znate pokušaje Dečanaca da oduzmu manastirsku šumu na 'rekla-kazala' i možda će im to i uspeti, a bezakonje se vrši na sve strane.
Evo vam nekoliko podataka: Pre mesec dana Šiptari iz Dečana teško su pretukli šumara Milivoja Lakićevića, samo zato što je protiv nekih podneo prijave o krađi šume. U isto vreme, jedan Šiptar, kondukter, izbo je nožem na sedam mesta i teško ranio jednog Srbina, šofera, samo zato što nije hteo da vozi prepun autobus po zapovesti Šiptara.
Nedavno je u Labljanima na Kosovu u srpskom selu proslavljen jubilej o Skenderbegu. Jedan Srbin upitao je zašto se to proslavlja u srpskom selu, pa i on leži u agoniji u prištinskoj bolnici. Pre nedelju dana, Šiptar iz Ratišta (dečanska parohija), isterao je iz kuće i sa imanja Stanicu Pešić. Žalila se svemogućim vlastima, ali ovde je sve bez uspeha.
Porodicama iz Dečana: Zariji Pavloviću, Mirku Stevanoviću, Miloradu Joskimović, Blagoti Nikčeviću, Miloradu Đašiću, Pavlu Đašiću i porodici iz Drenovca Ambramovićima, oduzeše samovoljno zemlju i šume. Tako ovi ljudi nemaju kome da se žale, niti pak kakva žalba pomaže. Obraćam se Vama, srpskom ocu, da Vi nešto pomognete Vašim autoritetom kod vlasti u Beogradu. Ovo su Vam izvorne vesti sto odsto, za koje lično mogu da odgovaram."

U ODBRANU srpskih manastira ustao je tada i Zavod za zaštitu spomenika kulture u Prištini. Predsedniku Skupštine Srbije Milošu Miniću obraća se i patrijarh srpski German. Minić mu odgovara: "Shodno mojim nadležnostima uputiću vaše pismo sa prilozima nadležnim organima koji su dužni da utvrde stvarno stanje i po potrebi preduzmu mere za koje su zakonom ovlašćeni".
U posetu Pećkoj patrijaršiji i Visokim Dečanima odlazi Ilija Vakić, predsednik Pokrajinskog veća, sa grupom funkcionera. Žele da provere koliko ima istine u pričama da su srpske crkve, manastiri i sveštena lica izloženi šiptarskoj torturi. Crkvenu stranu u ovim razgovorima zastupaju igumanija Pećke patrijaršije i iguman Visokih Dečana.
Posle razgovora, pravi se izveštaj u kome se kaže da su predstavnike vlasti manastirske starešine obavestile da neka neodgovorna lica povremeno prave štetu manastirskoj imovini - seku šumu, lome nadgrobna obeležja, razbijaju stakla na crkvi i sijalice, a ponekad nešto sitno i ukradu. Ali, da se sve to rešava uz blagovremenu intervenciju milicije.
Sve se to na kraju uobličava u stav verske komisije SIV, a koji glasi:
"Na osnovu iznetog može se zaključiti da su navodi u predstavci Svetog sinoda preuveličani i da se ne radi ni o kakvoj smišljenoj akciji Šiptara prema Srbima, tim pre što su pojedina neodgovorna lica pravila slične postupke i prema imovini Islamske verske zajednice. Radi ilustracije navodimo da je u poslednje vreme na Kosmetu opljačkano 14 džamija iz kojih su ukradeni razni predmeti: ćilimi, zidni satovi i druge stvari.
Izvršioci ovih krađa su otkriveni i pohvatani. Oni potiču iz redova albanske nacionalnosti, što dokazuje da ova lica ne vode računa koje je verske zajednice imovina, već im je cilj protivpravno prisvajanja tuđe imovine u svoju korist."
(Nastaviće se)