Mučki na monahinje

IGUMAN manastira Visoki Dečani Makarije bio je ogorčen izveštajem verske komisije SIV-a koja je u svom zaključku konstatovala da su priče o ugroženosti imovine SPC i njenih sveštenika na Kosmetu "preuveličane i da se ne radi o nekakvoj smišljenoj akciji Šiptara prema Srbima". Ono što je Makarija najviše razbesnelo bila je tvrdnja da je komisija do takvog stava došla i na osnovu izjava koje su dali predstavnici Crkve, dakle, on i igumanija Pećke patrijaršije.
U pismu Svetom sinodu (29. jul 1968), Makarije kaže da je predstavnicima vlasti rekao nešto sasvim drugo:
"Iliji Vakiću sam kazao da je problem manastirske šume Visokih Dečana aktuelan i da je pljačkaju bezobzirno i bezobrazno. Objasnio sam mu da je narodna milicija nemoćna da nam pruži pomoć, iako bi htela. Potvrdio sam da je to smišljena akcija Šiptara prema manastirskoj imovini. Razgovor sam završio rečima da ako i državna komisija usvoji samovolju dečanskih Šiptara, da je to - pljačka. Tražio sam zaštitu i nisam rekao da ona nije potrebna od vlasti. Raniji izveštaji uprave manastira nisu preuveličavani i svoje tvrdnje ne mogu da opovrgnem, jer još nisam poludeo.
"Dana 3. aprila 1968. razgovarao sam o tome sa predstavnicima verske komisije iz Prištine. Na pitanje kako sam, odgovorio sam - gore nego u tursko vreme i za vreme okupacije. Čak smo onda bili u boljim prilikama nego u poslednje dve godine. Za vreme Turaka igumana manastira pratili su turski askeri, a sada se ja moram čuvati da mi ne pukne iz prikrajka. Budite sigurni da sa moje strane nema nikakvog dvoličenja i da što kažem mogu i smem da napišem, pa kud puklo."
U oktobru te godine Makarije vapije za pomoć:
"Mi smo ovde na velikim mukama. Pljačkaju nas svakog dana sve više i više. Izveštavam miliciju u Prizrenu, ali slaba pomoć. Na imanju prepolovili su frut krađom. Otimamo što se oteti može. Sinoć je jedan Šiptar ranio milicajca Markovića revolverom. Operisan je i jedan bubreg mu je izvađen. Ko zna hoće li ostati u životu.
"Juče su napali i jednu srpsku kuću u Streocu. Napali su Milutina Mijovića i njegova dva punoletna sina. Milutin je dobio sekiru u glavu. Naredili su mu da napusti imanje, inače će ga zapaliti. Opet je počela hajka, kao i pre tri meseca, i bogzna kuda ovo vodi. Bojim se za ovu moju mlađariju, da od straha ne pobegnu. Ja na to i ne pomišljam, nego ću čekati, pa šta Bog i sreća da. Bar će se pričati."
Poseban pik Šiptari su imali na manastir Devič u opštini Srbica. Sve molbe monahinja, upućene vlastima da ih zaštite od tiranije, ostajale su mrtvo slovo na papiru. Iako je Devič, kao kulturno-istorijski spomenik, bio pod zaštitom države, Šiptari su ovde mogli da rade bukvalno šta hoće. Tukli su monahinje i nemilosrdno uništavali manastirsku imovinu.
Igumanija manastira Devič Paraskeva sa sestrama, 29. avgusta 1968, obraća se dramatičnim apelom patrijarhu srpskom Germanu:
"Ne možemo, Vaša svetosti, da živimo od arnautskog zuluma. Prosto ne znamo šta da činimo radi odbrane od terorističkih ispada žitelja susednih sela - Lauše, Rezala, Vojvodića, Bagale. Nema takoreći dana, a da njihovi pastiri, i to odrasli momci i ljudi, ne puštaju svoju stoku u naše njive, livade, voćnjak, vinograd. Mi smo ih na lep način molile i kumile, ali ništa ne vredi. Upadaju nam na imanje, upropašćuju bašte i useve, pa uz to i prete sestrama i gađaju ih kamenjem. Vele: 'Šta nam možete i šta hoćete. Vaše je prošlo, selite se odavde!'
"Kad im stoku uhvatimo u šteti i zatvorimo, dolaze i nasilno obijaju naše štale, te odvode svoju stoku. Neki čak dolaze pred manastir da se prepiru s nama oko stoke i štete, ali sa sekirom u ruci. Prijavljujemo sve to lokalnim organima vlasti, ali naše prijave ne izazivaju nikakve sankcije, niti reprekusije, što nasilnicima uliva još veću dozu drskosti i bezobzirnosti.
"Ta drskost i bezobzirnost idu čak dotle da su neki od njih, ne znamo, nažalost, koji, raširili po svekolikoj Drenici, pa i celoj Metohiji glasine kako su tobože oni, Šiptari, ubili i isekli igumaniju Paraskevu iz osvete. Ta se vest raširila kao na krilima vetra. Tako da su mnogi naši seljani iz Peći, Mitrovice, Vučitrna, Prištine, Uroševca, Dečana, pa i izdaleka dolazili u manastir da se u to uvere. Dolazila je tim povodom čak i igumanija Fevrosija iz svete Pećke patrijaršije.
"Uopšte uzevši, imamo utisak da se tu radi o nečem mračnom i zlokobnom, o sistematskom teroru, čiji je cilj izražen rečima samih njegovih neslavnih aktera. A te reči, za nas zbilja mračne i zlokobne, prate kao refren gotovo svaki od njihovih 'podviga'. One glase kratko, ali suviše jasno: 'Ovo ovde nije više vaše! Selite se, šta čekate!'
"Za istinu, nisu u pitanju samo retki pojedinačni ispadi, već opšta nesigurnost i nasilje. To proizlazi iz toga što isti, ili sasvim sličan pritisak trpe i svi ostali manastiri na području Kosova i Metohije, kao i naši verni po gradovima, a posebno po selima širom ravnog Kosova i pitome Metohije.
"Zbog svega toga, obraćamo se Vašoj svetosti i kolenopoklono molimo da lično i sinodski podejstvuje kod kompetentnih organa više državne vlasti da mi i naš narod ovde dobijemo koliko-toliko zaštite od ovog već nesnosnog terora."
Povodom nasilja nad devičkim monahinjama, episkop raško-prizrenski Pavle obraća se verskoj komisiji Kosova i Metohije u kojoj kaže da je očekivao da će nasilje prestati posle obećanja koje su dali ljudi iz vlasti. Ali, od toga nije bilo ništa. Šiptari i dalje nekažnjeno nanose štetu manastirima. Pavle svoju predstavku završava rečima:
"Ne možemo da vidimo drugo do nameru suseda Šiptara da nateraju upravu manastira Devič da napusti manastir, kako bi on opusteo, a da se zemlja njima prepusti da s njom rade kako hoće i šta hoće, pošto u okolini manastira nema više nijedne srpske kuće koja bi pružila zaštitu, jer su se Srbi pod pritiskom takvih teškoća iselili u Srbiju.
"Njihovim odlaskom pritisak se povećava u raznim vidovima. Ponajviše, puštanjem stoke u manastirske livade i njive, uništavanjem iz obesti kalemova i plodova i napadom na same kaluđerice. To je postiglo kulminaciju posle najnovijih društvenih reformi, da li zato što im one pružaju više smelosti da ovaj manastir ponovo zatvore, prisiljavanjem monahinja da manastir napuste, a zatim da ga ponovo poruše, kao što su to učinili za vreme Drugog svetskog rata, ili zato što su osetili da organi bezbednosti ne pružaju dovoljno zaštite kažnjavanjem prestupnika."
(Nastaviće se)