Jauci bez odjeka

MOŽDA nijedna srpska svetinja na Kosovu i Metohiji nije pretrpela takav zulum kao Devič. Kako su se Šiptari iz okolnih sela odnosili prema ovom manastiru, njegovoj imovini i monahinjama, najbolje ilustruje potresno kazivanje igumanije Paraskeve. U pismu patrijarhu srpskom Germanu (25. april 1969), ona kaže:
- Manastir Devič nalazi se u takozvanoj Devičkoj pustinji. Udaljen je od svoje opštine Srbice pet kilometara. Imanje nam je na pola kilometra od manastira. Svake godine, pogotovo s proleća, imamo trzavice sa okolnim šiptarskim selima. Podnosili smo žalbe, molbe, prijave, ali sve je bilo uzalud.
Igumanija Paraskeva ovako opisuje ono što se dogodilo 4. aprila 1969. godine:
- Tog dana krenula sam na imanje da pokažem šta će gde da se seje. Moglo je biti oko podneva, kad sam, okrenuta leđima, zatvarala manastirsku kapiju. Tog momenta osetila sam jak udarac. Neko me je iza leđa čvornovatim štapom ošinuo po levoj ruci, jer desnu ruku nemam. Udarac je bio toliko jak da je moja leva ruka samo klonula i ja sam se takoreći onesvestila. Počela sam da kukam i zapomažem. Ali, to napadača nije uplašilo. I dalje me je udarao po ruci, leđima, kolenima, a ja nisam imala snage da se branim. Samo sam kukala i vikala u pomoć.
Igumanija je u nesreći imala sreće. Njene jauke čuo je jedan čovek iz Vojvodića i potrčao da je brani:
- Da nije on stigao, sin Azema Deljevića iz Rezala bi me, verujem, ubio. Toliko me je nemilosrdno i razjareno udarao da mi je ta jedina ruka na više mesta bila raskrvavljena. Udarao me je, zatim po grudima, leđima, kolenima, po nozi, da me je krv oblila. I da sam htela - nisam mogla da se branim.
U tom su dotrčale sestre i radnik sa imanja, ali dok su oni stigli napadač je igumaniju bukvalno pretukao.
- Mene su - kaže mati Paraskeva, odveli najpre u manastir, a zatim lekaru. Kad je video da ja odlazim, sin Azema Deljevića nasrnuo je na sestre preteći da će ih pobiti. One su, međutim, hrabro stale ispred njega i rekle: “Hajde, udaraj!” Napadač je već bio zamahnuo kamenom, ali ga nije bacio. Spustio ga je pored sebe i izgubio se u pravcu Rezala.
Kad su stigli u Srbicu, igumaniju su najpre odvezli u stanicu milicije. Onako krvavu i modru primio je komandir, saslušao i naredio da napadača uhapse.
- Iz milicije sam otišla kod lekara - kaže mati Paraskeva. - On me pregledao, oprao mi krvava mesta, dao injekcije, ruku mi utegao u daščice i zavio. Zatim me je uputio u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici. Tamo sam ležala 15 dana. Imala sam visoku temperaturu i strašne bolove. Od udaraca štapom, pluća su mi bila povređena. Dobila sam zapaljenje. Ja sam inače stari plućni bolesnik i sada se stanje još pogoršalo.
Igumanija Paraskeva ističe da je Narodnoj miliciji podnela lekarskoj uverenje o “težim telesnim povredama”. Sa svoje strane, nije preduzimala nikakve mere. A da li je milicija, ne zna. Rekli su joj da hoće.
U pismu patrijarhu Germanu, mati Paraskeva naglašava da to nije bio prvi napad na nju i sestrinstvo manastira Devič. Godinu dana ranije (28. maj 1968), sinovi onog istog Azema Deljevića iz Rezala tukli su je štapovima, a zatim upali u manastirske prostorije. Tražili su da im sestre vrate zvono, skinuto sa njihove stoke, koja je uhvaćena u manastirskom žitu.
Igumanija postavlja pitanje: “Da li bi u njihove kuće neko smeo od muških da uđe? Došlo bi do krvi, a oni slobodno ulaze. Milicija je preduzela mere, ali Šiptari kažu da se ne plaše milicije, da će milicionere tužiti partijskom komitetu zato što štite Devič”.
Porodica Azema Deljevića na sve načine pokušala je da otera monahinje iz manastira Devič i ugasi ovu srpsku svetinju. Igumanija Paraskeva ovako to opisuje:
- Sin Azema Deljevića, onaj isti koji me je napao 28. maja 1968, napao me je i 13. jula te godine. Pošla sam bila na naše livade, koje su nam radnici kosili. Kad sam došla do manastirske vodenice, prišao mi je sin tog Azema, zgrabio me za ruku, zavrnuo je i gotovo slomio. Pritrčao je jedan mladić i rekao: “Ne, za Boga. Šta to radiš?” Ja sam počela da dozivam naše radnike na livadi, zatim sestre u bašti i napadač je pobegao.
- Posle tri dana - kaže Paraskeva, skrenuli su mi pažnju da ne silazim na imanje, jer Šiptari imaju nameru da me ubiju. Ja sam podnela prijavu, bila je milicija iz Srbice, pa su dolazili iz Prištine, pozvali ih, govorili, molili, ubeđivali da to ne rade, da ne prave štetu, da ne dosađuju sestrama, da svoju stoku čuvaju, da ne uništavaju naše bašte, žito, livade, voćnjak. Ali, ništa nije vredelo. Posle toga su mi neki dobri domaćini skrenuli pažnju da mi ista familija preti da će me ubiti.
Mati Paraskeva je o tome obavestila nadležne u Prištini, a oni su je, kao i više puta ranije, uveravali da nema razloga da se plaši, jer su te informacije netačne.
- Ja ne znam šta da činim, kome da se obratim i koga da molim, jer od svih naših molbi i žalbi imala sam samo štetu - kaže igumanija. - Onesposobili su me i posledice ću vući dok sam živa. Ja sam, u prvom redu, slaba ženska strana, drugo, invalid bez desne ruke, plućni bolesnik i imam 60 godina. Sem ruke, sva druga oboljenja dobila sam neumorno radeći, sa svojim sestrama, na obnovi ovog velikog kulturno-istorijskog spomenika, koji je pod zaštitom države i koji je bio do temelja porušen. Mi smo došle na zgarište i na golo kamenje, a danas je Devič podignut i obnovljen i ima se gde doći.
Svoje pismo patrijarhu Germanu, igumanija Paraskeva završava:
- Uopšte uzevši, imamo utisak da se ovde radi o nečem mračnom i zlokobnom, o sistematskom teroru, čiji je cilj izražen rečima samih njihovih neslavnih aktera. A te reči, za nas zbilja mračne i zlokobne, prate kao refren gotovo svaki njihov “podvig”. One glase kratko, ali suviše jasno: “Ovo ovde više nije vaše. Selite se, šta čekate!”.
Igumanija Paraskeva još dodaje da su na isti način nasilju izloženi i drugi srpski manastiri na Kosmetu, kao i pravoslavni svet u gradovima i, naročito, selima. I zato moli patrijarha Germana da “lično i sinodski podejstvuje kod kompetentnih organa više državne vlasti da srpski narod na Kosmetu dobije koliko-toliko zaštitu od ovog već nesnosnog terora.”
(Nastaviće se)