Deca pljuju vladiku

ŠTO je vreme više prolazilo, napadi Šiptara na srpske crkve i manastire na Kosmetu bili su sve brutalniji. Opisujući šta se sve dogodilo od 1. aprila 1968. do 1. aprila 1969. episkop raško-prizrenski Pavle u izveštaju Svetom sinodu kaže:
- U crkvi svetog Uroša kod Nerodimlja, ozidanoj od kamena, no nepokrivenoj, Šiptari su otvorili vrata i budakom razbili sims od sige svugde naokolo. Otvorili su crkvu u Gornjem Nerodimlju, stvari razbacali, jednu ikonu uništili, česmu pored crkve srušili. Crkvu u Kačeniku potpuno su upropastili.
Episkop obaveštava Sinod da su Šiptari isekli tri hektara šume koja pripada manastiru Devič, a od vlasti traže da im dodele 17 hektara kestenove šume manastira Visoki Dečani, tvrdeći da je to njihova imovina.
- Delegacija Šiptara - kaže episkop Pavle - dolazila je do mene tražeći saglasnost za to. Otišao sam na lice mesta i nisam mogao da priznam da je njihovo ono što su bespravno pritisli i držali i za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. Kad smo videli da vlast ne sprečava Šiptare da seku šumu manastira Gorioč, rešili smo da polovinu šume prodamo narodu i od tog novca živopišemo crkvu.
Vladika Pavle zatim navodi sledeće muke i nevolje:
* U selu Račani kod Prizrena zbor birača odlučio je da školu podigne na crkvenoj njivi, pored stare crkve svetog Đorđa iz doba cara Dušana. I pored pritiska predstavnika vlasti da SPC da svoju saglasnost, ona na to nije pristala. Školu su ipak podigli, bez sporazuma.
* U selu Mušutište, na letnjeg Svetog Nikolu, šiptarska deca napala su žene koje su došle da zapale sveće na razvalinama crkve. Sa povredama i uz kuknjavu morale su da se vrate neobavljena posla. Ovako nešto u ovom selu nije se dešavalo ni za vreme prošlog rata, pa ni u doba pod Turcima. Više sveštenika žali se da ne mogu da prođu kroz sela od šiptarske omladine koja ih napada pogrdnim rečima.
* U manastiru Binču, Šiptari su istukli monahinju zato što je branila manastirsko imanje. Tog proleća jedan Šiptar teško je izudarao igumaniju manastira Devič mati Paraskevu, a jedan Ciganin musliman sekirom je ranio iskušenika manastira Dečani u manastirskoj šumi. Dok je prolazio kroz jedno selo, iz šiptarskog dvorišta udaren je kamenom u glavu duhovnik manastira Gorioč.
* Dana 16. jula 1969. godine dvojica šiptarskih mladića, prolazeći pored zgrade manastira Devič, ponudili su dve bombe deci koja su tu čuvala stoku. Nagovarali su ih da bombe bace na manastirska sena. Kad su to deca odbila, mladići su rekli da će to oni učiniti drugi put.
Povodom sve učestalijih napada na srpske manastire i sveštenstvo, episkop Pavle se 20. oktobra 1969. obraća komisiji za verska pitanja Kosova i Metohije. Moli vlast da preduzme ozbiljne korake da se pretnje, nasilje i zastrašivanje zaustave, a izgrednici pronađu i kazne po zakonu. Ali, kao i druge njegove predstavke i ova je ostala mrtvo slovo na papiru.
U izveštaju Sinodu (1. april 1970 - 1. april 1971) Pavle konstatuje da napadi na srpske žene i decu, sveštenike i monahe ne jenjavaju:
- Jedan opštinski službenik naređuje sveštenicima da ne smeju da drže besede na opelima, jer to ni hodže ne čine. Jedan milicioner preti Srbinu zato što nosi šajkaču. Pita ga: “Ko je taj ko ih kroji i šije?” Šiptarska školska deca najpogrdnijim rečima psuju krst, crkvu, oca i majku. Kad sam zimus prolazio kroz selo Dečani, idući za manastir, iz dveju kuća deca me pozdraviše sa “stari pope”, pa mi opsovaše mater. A u jednom mestu, prolazeći pored dece koja su se vraćala iz škole, jedna devojčica mi s leđa pljunu na mantiju. To nisam ni primetio, nego sveštenik koji je išao za mnom.
Pavle zatim ukazuje da se iseljavanje Srba sa Kosmeta i dalje povećava:
- To je porazan rezultat za naš narod. Ove što su još ostali, pored drugih razloga, na iseljavanje nagone i teškoće oko školovanja dece. U mnogim mestima zbog raseljavanja ostalo je manje dece, pa se srpska odeljenja (škole) zbog toga zatvaraju. Da decu šalju daleko, u drugo selo - ne ide. Ostaje samo dvoje: ili da ih šalju u šiptarska odeljenja ili da se i oni sele.
Episkop Pavle 7. novembra 1971. moli Sveti arhijerejski sinod da energično dejstvuje kod nadležnih vlasti kako bi se najzad stalo na put sve brutalnijem šiptarskom teroru. Povodi za njegov apel bili su sledeći:
- Dana 12. jula 1971. u selu Babljak obijena je crkva hrama Svete trojice. I tom prilikom odneta je čaša od svetog pričešća u vrednosti od 800 dinara i sitan novac.
Dana 13. jula 1971, u selu Štimlje, obijena je crkva hram svetog arhangela Mihaila i tom prilikom bonsekom presečen katanac na ulaznim vratima.
Dana 14. jula 1971. obijena je crkva hram svete Bogorodice u Gornjem Nerodimlju. Tom prilikom oštećena su ulazna vrata, slomljen polilej, odnet jedan bakarni sahan i 20 dinara.
U noći 18. februara 1973. ponovo je obijena crkva u Štimlju. Napadač je koristio sekiru. Uništio je sto celivajuće ikone i deo duboreza na ikonostasu. Sa časne trpeze u oltaru skinuto je sve i pobacano. Odneto 30 dinara.
Episkop Pavle ponovo se obraća komisiji za verska pitanja Kosmeta. Moli je da preduzme sa svoje strane sve potrebne mere kako bi se imovina SPC sačuvala od uništenja. U svojoj predstavci kaže:
“Počinjeno delo ukazuje da nije posredi pljačka, nego namerno nanošenje štete, uništenje i skrnavljenje.
Zatim, navodi primere novih zlodela:
* Na crkvi u Vinarcu kod Kosovske Mitrovice, u februaru 1972. razvaljen je krov i u svetinju ubacivano smeće. Milicija nije pronašla krivce. Pošto je hram očišćen, krov i vrata popravljeni, vandali su ga u junu te godine ponovo demolirali. Skinuli su vrata i odneli ih, izlomili kandila, svećnjake i stolove.
* Razbojnici su te godine oskrnavili i crkvu svete Paraskeve u selu Dobrčanu kod Gnjilana. Izvalili su vrata, porazbijali prozore, uništili zavese, svešteničke odežde i bogoslužbene knjige. Na zidu parohijskog doma ispisali su parole uvredljive za Srbe.
* Na groblju sela Šipolja kod Kosovske Mitrovice tokom leta 1972. grupa mladih Šiptara uništila je 15 nadgrobnih spomenika. Isto zlodelo učinjeno je na groblju u Orahovcu i u selu Opteruši. U selu Retimlju svi drveni krstovi su polomljeni, a na grobovima vršena velika nužda.
(Nastaviće se)