Sve žešći progon

KAO episkop raško-prizrenski Pavle se nije libio da predstavnicima vlasti u lice kaže šta misli o zulumu koji Šiptari vrše nad srpskim pravoslavnim življem i njegovim crkvama i manastirima na Kosmetu. Na više mesta o tome svedoče njegovi izveštaji Svetom arhijerejskom sinodu. Evo kako je 1973. godine tekao Pavlov razgovor sa predsednikom i sekretarom Komisije za verska pitanja KiM i predsednikom opštine Prizren: - Razgovor je održan posle Božića, a povodom naših mnogih žalbi - kaže Pavle. - Predstavnici vlasti nisu negirali da se čine štete. Rekli su da se provaljuju i kradu i privatni stanovi i džamije, i da su u više slučajeva počinioci tih dela bili Albanci. Dakle, smatraju oni, i prestupi koje smo mi naveli, nisu akt uperen protiv pravoslavnih, niti je to razlog da se neki od njih sele iz Pokrajine. Na te njihove tvrdnje Pavle je odgovorio: - Ja nikada nisam tvrdio da među Srbima koji se iz ovih krajeva sele nema i takvih koji odlaze radi bolje zarade, boljih radnih uslova, lakšeg školovanja dece, itd. Ali sam govorio i tvrdio da među Albancima postoji jedno organizovano jezgro, sistematski rukovođeno vršenje pritiska i nasilja nad našim življem. Nikada nisam tvrdio da se u tome broju nalaze svi Albanci, niti znam koliko ih tu spada procentualno. Nego da ih ima i da se to oseća u celoj mojoj eparhiji, te da pored drugih navedenih razloga, mnogi Srbi zbog toga napuštaju svoj kraj i sele se. Pavle je naglasio da ti pritisci, nezakoniti i nehumani, najviše bole i pogađaju. Zatražio je od vlasti da učine sve što se može kako bi Srbi od toga bili zaštićeni. U izveštajima Svetom sinodu (od 1973. do 1978. godine) episkop Pavle detaljno registruje sve događaje vezane za Srpsku crkvu i pravoslavni svet na Kosmetu. On ističe da je sve jači organizovani šiptarski pritisak koji ima za cilj da stvori atmosferu nesigurnosti i neminovnost iseljavanja. Albanci Srbima otvoreno prete: “Selite se, ovo nije Srbija!” NAVODIMO neke od drastičnih napada koje spominje episkop Pavle: l U Srbovcu, Šipolju, Velikoj Hoči, Retimlju, Opteruši, Orahovcu i Žegru Šiptari su oskrnavili mnoge srpske grobove i porušili kamene spomenike. Drveni krstovi ponegde ne mogu ostati ni nekoliko dana posle sahrane. l Na grobu Sime Igumanova, velikog dobrotvora Bogoslovije u Prizrenu, kod manastira svetog Marka, potpuno je uništena nadgrobna ploča s natpisom. l Šiptari iz sela Kabaša, za vreme Prvog svetskog rata, potpuno su razorili konake manastira svetog Marka. U crkvi su uništili ikonostas i stari živopis. Ni tom prilikom nisu ostavili na miru grob Sime Igumanova. Njegovu nadgrobnu ploču su razbili. l U novembru 1915. godine, na tom mestu, Šiptari su na prevaru zarobili 60 izgladnelih i iznemoglih srpskih vojnika, pobili ih i pobacali s litice u Korišku reku. Ovaj manastir je bio obnovljen, ali su Šiptari, u Drugom svetskom ratu, ponovo do temelja srušili njegove konake, porušili krov na crkvi i u njoj uništili sve predmete. - Posle Drugog svetskog rata - kaže episkop Pavle - samo je crkva ovde obnovljena i prekrivena betonom. Na drugi dan Božića (1973), kad je nekoliko pravoslavnih vernika iz sela Koriše, po običaju, otišlo da se u ovoj crkvi pomoli Bogu i zapali sveće, našli su vrata razvaljena, ikonostas i dveri nagorele. Hristova ikona na ikonostasu (rad u drvetu iz jedne sentandrejske crkve) bila je oštećena sekiricom, a Jevanđelje prosečeno. Na tri mesta u crkvi paljene su vatre i na njima spaljivane odežde, zavese i knjige. Dolazila je milicija, na lice mesta izašla je i Komisija za verska pitanja KiM, ali niko nije za zlodelo odgovarao. Krivci nisu otkriveni i uhvaćeni. Pavle kaže da vlasti na Kosmetu imaju različite aršine pri kažnjavanju Šiptara i Srba. Pozivajući se na tekst u prištinskom “Jedinstvu” (objavljen 27. jula 1972), on iznosi slučaj 17-godišnjeg srpskog mladića kojeg su uhvatili kako ruši ostatke džamije u Banjskoj. Njega je sud osudio na godinu dana zatvora. U obrazloženju presude stoji da se ovakva kazna izriče “bez obzira na malu štetu i dotrajalost ovoga objekta, jer je reč o aktu učinjenom s namerom da se izazove međunacionalna netrpeljivost i verska mržnja”. - Šiptari - ističe Pavle - iz godine u godinu prisvajaju zemljište manastira Binča. Jedan od njih to radi tako što stalno pomera među svoje njive. Kad je među primakao na metar-dva od divlje manastirske jabuke, okalemio je i ogradio. Na upozorenje monahinje da ogradu ukloni, on je odgovorio: “Jabuka je onoga ko je ukalemio!”. Onda je monahinja rekla: “Ili makni ogradu oko jabuke, ili jabuku iskopaj, inače ću je poseći!” Ali, Šiptar nije hteo ni da čuje. Nasrnuo je na monahinju, gurnuo je niza stranu, te se ona skotrljala u trnje, i zadobila povredu ruke. Napadač je tužen, ali do suđenja nije došlo. U ZIMU 1973. godine Šiptari su počeli da seku šumu manastira Svete trojice kod Prizrena. Početkom božićnog posta, nekoliko njih iz susednog sela odsekli su devet stabala. Nastojateljica manastira žalila se mesnoj vlasti. Vlast je zatražila imena počinilaca. Kako nastojateljica nije znala imena kradljivaca - sve se na tome i završilo. - Posle tri nedelje - kaže Pavle - dođu druga trojica Šiptara iz istog sela, i usred dana poseku 22 stabla ove šume. Sestre izađu, sednu na stabla i počnu da brane manastirsku imovinu. Jedan od Šiptara, bio je vojnik na odsustvu, gurne jednu sestru, drugi drugu, psujući im majku srpsku. “Šuma je naša!”, rekli su napadači i oterali drva. Monahinje su se žalile nadležnim organima. Tražile su da krivci budu kažnjeni i šteta nadoknađena. Ali, ništa nije bilo od toga. Na Lazarevu subotu i Cveti, kaže episkop Pavle, stigla je nova grupa Šiptara, posekla više stabala i odvukla ih na traktoru. U Vučitrnu, komšije Šiptari, među kojima je bilo i prosvetnih radnika, zauzeli su, svaki prema svojoj kući, deo crkvenog zemljišta, ogradili ga, posadili voće, a ni dinar za to nisu platili. Crkva je pokušala na lep način da namiri štetu. Uzurpatori su pristali da nešto malo nadoknade, ali nikako to da učine. Na kraju svog izveštaja za 1977. godinu, episkop Pavle ističe da se iseljavanje srpskog življa sa Kosova nesmanjeno nastavlja: - Kad sam pre 20 godina došao u ovu eparhiju, u Podujevu je bilo oko hiljadu srpskih domova. Sada ih ima 350. (Nastaviće se)