Jači i od Broza

U ARHIVU Svetog arhijerejskog sinoda SPC čuvaju se izveštaji episkopa Pavla u kojima navodi podatke o tome šta se događalo u njegovoj eparhiji od 1. aprila 1978. do 1. aprila 1981. godine. Izdvajamo nekoliko događaja za koje on smatra da podrobno ilustruju šiptarski zulum nad srpskim pravoslavnim življem na Kosmetu. * Početkom septembra 1978. nepoznata lica rušila su kamen sa zidova vodenice manastira Devič. U Donjem Drenovcu kod Gnjilana 20. oktobra 1978. godine obijena je crkva, iz nje odneto 300 dinara i nešto priloga u naturi. Isto se desilo u selu Straža, 8. decembra 1978. godine. Iz tamošnje crkve, takođe, odneto je nešto zatečenog novca i priloga. Obe ove provale prijavljene su SUP Gnjilane. Do danas, počinioci nisu pronađeni. * Crkva u Dobrotinu kod Lipljana obijena je, septembra 1978. godine. Provalnik je izlomio gvozdene šipke na prozorima i ušao u crkvu. Uzeo je nešto novca što se zateklo i priloga. Nadležni sveštenik odmah je prijavio provalu stanici milicije u Lipljanu. Međutim, ovde su ga uputili u Janjevo, jer selo Dobrotin pripada tom rejonu. Dežurni milicioner u Janjevu rekao je da nema koga da pošalje na uviđaj i uputio je sveštenika da to učini milicija u Lipljanu. U Lipljanu su ostali pri svome - to nije njihov rejon. * Na terenu Arhijerejskog namesništva prištinskog obijeno je oko deset crkava iz kojih su odnete manje sume zatečenog novca i nešto priloga. Nije, kaže episkop Pavle, reč samo o provalama iz koristoljublja, nego onim koje se čine bez te namere, jedino iz želje da se uništi i napakosti. Posle provale crkve u Dojnicama zločinci su razbacali pokrivače i crkvene stvari, a onda srušili spomenik jednog pokojnika. EPISKOP Pavle je 10. septembra 1979. Svetom sinodu poslao kopiju svoje predstavke upućene Komisiji za verska pitanja KiM. U njoj se kaže: “Manastiru Gorioču i dalje se nanose štete. Kradu se manastirske kokoške i, usred dana, seku drva u manastirskoj šumi. Krajem jula ove godine, uveče oko 20 časova, jedan mladić (Šiptar) osmelio se da uđe u manastirsku štalu. Vezao je manastirsko magare i kad je iguman, otac Sava, došao da obiđe štalu, mladić je oca Savu odgurnuo, da je ovaj pao, a mladić pobegao.” * U manastiru Sokolica, dva nepoznata lica pokušala su da usred dana, iz crkvenog dvorišta, oteraju manastirskog bika. To se ponovilo posle nekoliko dana. Onda je, krajem maja, oko 14 časova, neko zapalio stog manastirskog sena (više od hiljadu kilograma), koje je potpuno izgorelo. * Sestre manastira Devič su se, usmeno i pismeno, žalile Skupštini opštine Srbica i stanici milicije u ovom mestu da im od početka proleća, gotovo svakog dana, čobani iz Vojvodića čine štetu, lome voće i čupaju usev u bašti. Često oteraju manastirske ovce dalje od manastira, pa ih pomuzu, kradu jaja i kokoške. Sestre napadaju kamenjem, dobacuju im nepristojne reči i psovke. Šovinističkim izjavama teraju ih iz manastira i ovog kraja. Kažu: “Ovo je naše!” * Meštani sela Klokot žele da podignu crkvu, koja im je srušena 1947. godine. Tada je, za potrebe banje Klokot, oduzeta i crkvena porta i oko nje zemljište veće od hektara. Crkvena opština podnela je molbu da se hram podigne na seoskom zemljištu, na mestu gde je u tursko vreme bila crkva. Tri meseca su čekali i urgirali da dobiju rešenje. Kako ono nije doneto, oni su počeli gradnju i bez dozvole doterali gotovo do krova. Opština im je, međutim, zabranila da završe hram. Žalili su se višim vlastima. I ja sam išao i molio da Skupština opštine pristane da se crkva pokrije, kako bi se ti ljudi zadovoljili i imali gde da vrše svoje verske obrede. Episkop Pavle navodi više slučajeva u kojima su napadnuti pravoslavni sveštenici i monasi. Kamenje je letelo na njih u okolini Kosovske Mitrovice i Vučitrna. Na udaru su bili đaci Bogoslovije u Prizrenu. Na njih su nasrnuli nožem i razbijenim flašama. Dva đaka dobila su posekotine po rukama i leđima. Brutalno je isprebijan Milutin Timotijević, profesor prizrenske Bogoslovije. Pored drugih ozleda, njemu je prelomljena desna ruka. Nije bolje prošao ni episkop Pavle. Njega je 25. januara 1977. godine, oko 17.30 napao mladić Šiptar. Pritrčao mu je na ulici, ispred hotela “Teranda” u Prizrenu, uhvatio ga je za bradu i viknuo: “Pope!” Posle nekoliko trenutaka, isti mladić ponovo je pristigao episkopa ispred prizrenske pošte i s leđa ga udario u glavu. Povodom teškog stanja u kome se nalaze srpske crkve i manastiri na Kosmetu, Sveti sinod odlučuje da se obrati Izvršnom veću Skupštine Srbije i Izvršnom veću KiM. Pomoć je zatražena i od Tita. U predstavci predsedniku države navodi se: “U SAP Kosovo prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenim članovima čine se mnogi, ne samo izgredi, nego i formalni nezakoniti postupci. Načela slobode, koja Ustav SFRJ garantuje svim svojim građanima bez obzira na to kojoj nacionalnosti i verskom ubeđenju pripadaju, smatramo da treba da budu primenjena i prema Pravoslavnoj crkvi i njenim vernicima na Kosovu, a naime da se obezbedi sloboda života i sigurnosti imovine, i onemogući nasilje od pripadnika albanske nacionalnosti, koji su u Pokrajini većina.” Sveti sinod formirao je delegaciju od tri člana (episkop raškoprizrenski Pavle, episkop žički Stefan i episkop niški Irinej), koja je trebalo da se sastane sa Bahrijem Oručijem, predsednikom Izvršnog veća KiM. U predstavci, koju su dostavili Oručiju, trojica epikopa kažu: “Najviše predstavništvo naše crkve, Sveti arhijerejski sabor, obratio se pismenom predstavkom i predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu dok je bio živ. On je predstavku primio i u odgovoru rekao: ”Izražavam svoje žaljenje zbog postupka koji su navedeni u Vašem pismu, a koji predstavljaju povredu Ustava SFRJ. Kao predsednik Jugoslavije učiniću sve da se spreče nezakoniti postupci, te da se obezbedi slobodan život i integritet svih građana. Vaše pismo, zajedno sa mojim gledištem, o potrebi preduzimanja odlučnih mera za zaštitu zakonitotosti, dostaviću Izvršnom veću Skupštine SR Srbije’.” Do razgovora sa Bahrijem Oručijem nije došlo. Predsednik Izvršnog veća KiM imao je preča posla. Preko svog “seiza” javio je da je “prezauzet”. A, i Tito je već bio pokojni. (Nastaviće se)