Put posut trnjem

U PONEDELJAK, 16. marta 1981. godine, izgoreo je stari konak u svetoj lavri Pećke patrijaršije. Dogodilo se to u vreme velikih šiptarskih demonstracija, koje su 11. marta zahvatile gotovo celo Kosovo i Metohiju. Zapis koji je o toj paljevini napravio paroh Slavko Božić nalazi se u arhivu Svetog sinoda, gde se čuvaju i izveštaji patrijarha Pavla dok je bio episkop raško-prizrenski.
- Vatra je - kaže Božić - zahvatila oko 2.000 kvadratnih metara konaka. Izgorele su sve sobe i sav nameštaj, radionice za štrikanje, šivenje i kaširanje ikona, sa kompletnim materijalom uzetim u rad. U zgarište je pretvoren magacin sa fotomonografijama ovog manastira (na četiri jezika), razglednicama, svećama, verskim knjigama, časopisima i vrednim suvenirima. Izgorela je zimska kapela sa bogoslužbenim knjigama. Srećom, spasena je manastirska riznica.
U službenom saopštenju, koje je objavljeno sutradan, konstatuje se da je “požar, po svemu sudeći, izbio zbog neispravnih električnih instalacija i nepropisno izvedenih dimnjaka i priključaka za peći na čvrsto gorivo”. Kasnije je električna instalacija otpala kao mogući uzrok požara, a veštačenjem i drugim dokazima otpali su i dimnjaci.
Požar je izbio posle ponoći, oko 3.30. Manastir je bio u dubokom snu. Vatru je prva primetila sestra Haritina. Ona je odmah probudila ostale sestre i sinđela Damaskina Davidovića. Nastala je prava drama. Dok su monahinje pokušavale da spasavaju stvari iz patrijarhove sobe i salona, sestra Haritina pozvala je vatrogasnu službu u Peći. Vatrogasci su stigli, ali u prvim kolima nije bilo vode, a druga su ostala na putu, u kvaru. Požar se brzo širio. Vatra je zahvatila srednji deo konaka, udaljen 40 metara od mesta gde je buknuo prvi plamen.
Oko pet časova, vatrogasci su, konačno, počeli efikasnije da deluju s nekoliko cisterni. Ona cisterna koja baca vodu u širokom mlazu, stigla je tek oko 7.30. Tada je vatra već bila zahvatila novi manastirski konak. Počela je očajna borba za spasavanje manastirske riznice, čija su vrata već bila u plamenu, a kroz prozor se nije moglo zbog jakih gvozdenih šarki.
Kada je otac Damaskin krampom razbio kamene blokove oko prozora i kad su šarke popustile, u riznicu su ušli hrabri spasioci. Unutra - pakao. Plamen i dim. Žar i vrela voda padaju sa tavanice. Ipak su uspeli da u polučasovnoj borbi od vatrene stihije spasu stare rukopise i ikone. Na mesto velikog zgarišta stigao je episkop raško-prizrenski Pavle. Pošto je sveštenstvu Pećke patrijaršije uputio očinske savete, rekao je: “Hrabro hrišćansko držanje od vas traže Gospod Bog i naš srpski narod.”
U izveštaju Svetom sinodu (1981), episkop Pavle ovako sumira svoj 23-godišnji boravak na Kosmetu:
- Kad sam dolazio u Episkopiju raško-prizrensku, znao sam da me tamo neće dočekati putevi posuti cvećem, nego razne teškoće. Kroz 23 godine nevolja je bilo dosta, ali mi se čini da nas veće od onih u prošloj i početkom ove godine, nisu sustizale.
Episkop Pavle zatim kaže:
- Godinama sam molio vlasti da učine kraj zastrašivanjima, šovinističkim ispadima i teroru nad našim vernicima, sveštenstvom i monasima. Zašto? Zato što to unosi zabunu, nemir i nesigurnost, te se naši vernici iseljavaju. Odgovorano mi je obično da je to iseljavanje posledica sve brže urbanizacije, da je u pitanje ekonomski momenat. Na to sam ja isticao, da nije zlo što ljudi odlaze za boljim životom - zlo je što svoja ognjišta napuštaju pod organizovanim neprijateljskim pritiskom.
Vlastodršci se nisu libili da episkopu u lice kažu da neke pojave preuveličava. Upozoravali su ga da onaj ko u pojedinačnim ekscesima vidi organizovane neprijateljske napade na Srbe, sigurno je da stvari posmatra očima srpskog šoviniste.
Episkop Pavle zaključuje:
- Od male je koristi što se sada javno priznaje i piše o “organizovanoj neprijateljskoj akciji pojedinih grupa sa izrazito albansko-nacionalističkim i iredentističkim namerama, uperenim protiv slobode, nezavisnosti i integriteta naše zemlje”. A ti postupci nisu počeli sad, niti su stvarani za ovu priliku.
O stanju na Kosmetu, episkop Pavle informiše Sveti sinod sve do polovine 1986. godine. Kako vreme prolazi njegovi izveštaji su sve sumorniji. Gotovo da ne prođe dan, a da Šiptari ne učine pravoslavnima neku pakost i zlo.
U martu 1983, episkop piše o napadu na monahinju Anu (Milošević), 73-godišnju sestru manastira Gorioč. Nju je 3. marta te godine, oko 10 časova, u manastirskoj kuhinji, napao mladić Šiptar. Navukao joj maramu na oči i nekim starim mantilom omotao glavu, a zatim je oborio na krevet i pokušao da siluje. Ona se branila moleći ga da je pusti i ne muči, jer bi mu mogla po godinama biti mati ili baba. Nemoćnu staricu spasao je Nedeljko Zuvić iz Sinaja, koji je baš tad naišao.
Kakvoj je torturi izložena pravoslavna monahinja na Kosmetu govori i slučaj sestre Heruvime (Branković) iz manastira Svete trojice. Ona je sišla u selo Mušotište, da nešto kupi.
Dok je prolazila pored škole, pristigli su je albanski đaci i počeli da je ismejavaju. Kao srčani bolesnik gledala je da se što pre odatle udalji. Ali, deca joj nisu dala mira. Kad je stigla do prodavnice, deca su počela da je gađaju kamenjem. Zatim su je oborili, pljuvali je i cepali joj mantiju. Niko nije hteo da joj pritekne u pomoć.
Svoj poslednji izveštaj Svetom sinodu episkop Pavle je poslao u junu 1986. godine. U njemu kaže:
- Pravoslavni vernici, koji su 23. juna 1986. pošli u manastir Sveti Marko u Prizrenu, našli su vrata od crkve ponovo razvaljena. U crkvi je plandovala seoska stoka. Očigledno, ni ovde niko nije tražio novac, niti kakvu drugu materijalnu korist. Želeo je samo da nanese štetu i manastir uništi.
(KRAJ)