Vatra pijane lađe

U VREMENU "neposredne osećajnosti" (drugi dolazak u Pariz, 1925-1928), opsednut ekspresionizmom boje, oblika i gesta, jedan od najvećih srpskih slikara 20. veka Sava Šumanović za sedam je noći, krajem 1927. dovršio "Pijanu lađu", krunu svog slikarskog stvaralaštva. "Pijana lađa" (250h190 cm), tvrdi Miodrag B. Protić, "najbujnija je i najrazmahnutija njegova slika, drugačija pričom, raspoloženjem i sintaksom od prethodnog remek-dela, "Doručak u travi", koje "govori" o utopijskoj žudnji i snu o punoći života i ljudskoj sreći.
Venac od šest muških i ženskih figura, bahanal u barci na uzburkanom moru, dijagonalno postavljen od donjeg levog ka gornjem desnom uglu. Gibanje tri naga ženska tela uravnoteženo je i podvučeno vertikalama jarbola i uspravnim stavom mornara. Gama (utvrđeni niz boja i tonova) je topla, somotastosiva u srednjem valerskom registru; čista boja, najčešće crvena, sevne mestimično oštro, senzualno, kao bengalska vatra, da podvuče njegov volumen, ali i u širokim prugama mornarske majice i ženskog kostima. Kao neuhvatljivo srebro, svetlost je raspoređena po nebu, talasima, telima, i sija u odnosima ružičastih, gotovo belih i zagasito neutralnih tonova. Svojom celovitošću, ritmom i orgijastičkim zamahom, plamenom koji u njoj gori, orfejskim zvukom i prometejskim titanizmom, pretapanjem antropomorfnog u kosmički momenat, slika je u našoj umetnosti jedinstvena, simbol čitave jedne duhovne struje i zenitna tačka Šumanovićeve strasti, koje će se, zatim, postepeno smirivati..."
ČIM se "Pijana lađa" pojavila u pariskom Salonu nezavisnih početkom 1928. obasuta je pohvalama kritike. Pol Fierens je napisao da slika govori o "značajnoj evoluciji ka nekoj vrsti radosnog, živog romantizma" uz značajnu napomenu da je to deo "jednog ćudljivog slikara koga treba pratiti". Rene Žan je opet naglasio "ekspresivnu čulnost sa elementima raspoređenim u ritam koji žestinom boja oslobađa radost nesumnjivu i prilepčivu, radost romantičnu".
Kada je slika osvanula u Beogradu, eho pariskih pohvala je nastavljen. Todor Manojlović je napisao da je to najuspelije Šumanovićevo delo naslikano bojama plamena i oluje. Za tragičnog slikara već u vreme pariskih aplauza njegova "Pijana lađa" sa golim ženama i u njoj razdraganim lađarima "čiji se dionizijski pir sa divljim urnebesom bure i mora spaja u jedan jedini gromki i trijumfalni akord", nije do kraja bilo jasno šta se događa oko njega. Anksiozni umetnik je već bio duboko zakoračio u tešku depresiju i nervno rastrojstvo.
ŠumanoviĆeva dijagnoza je bila: afazija, teška histerija, ludilo. Postoje zapravo dve vrste afazije, motorna i senzorna. Kod motorne čovek izgubi dar govora, kod senzorne bolesnik čuje ali ne razume ono što je čuo. Pokojni Aleksandar Deroko je u "Politici" (28. maja 1984) izjavio da je "Sava Šumanović oboleo od opake bolesti, dementia praecos", što označava mladenačku slaboumnost. Postoji i demencija senilis, što je opet staračka slaboumnost.
Kada se bolest uselila u umetnikov mozak, Šumanović je imao 31 godinu, pa Derokova dijagnoza ne ukazuje na stvarno stanje. Ali Deroko nije bio psihijatar, već izvrsni arhitekta i istoričar umetnosti.
Šumanović je obično govorio o "umornoj glavi i oslabelim nervima". Tužio se na neuspehe u životu premda su mu i druge slike osim "Pijane lađe" već bile hvaljene i poznate. Pre bi se moglo govoriti o njegovoj supersenzibilnosti, jer njega su "jake groznice" tresle i od blage kritike njegovih slika, a pogotovo čitave izložbe. Od detinjstva je kod njega bila prisutna kverulantska crta, svadljivost, stalno dokazivanje pravde i prvenstva. Šumanovićev drug iz "prvog pariskog perioda" Momčilo Stevanović (zajedno su učili u ateljeu Andrea Lota) ovako je opisao ponašanje tragičnog umetnika, 1920. i 1921. godine:
- Bilo je nekog izbegavanja i nečeg rezervisanog u njegovom držanju. Pomalo je to ličilo na gordost, a pomalo na pozu, nekakvu ljubaznost bez topline. Nije pripadao "monparnaskoj boemiji".
(Nastaviće se)