Venčanja neće biti

SAVA Šumanović je, prema beleškama njegovog pariskog druga, slikara Momčila Stevanovića ostavljao utisak "naglašene učtivosti" kojom se ograđivao od intimnosti i svakog pokušaja da se zaviri u unutrašnjost njegove ličnosti:

- To se pripisivalo njegovoj prirodi zbog koje su ga sunarodnici smatrali u neku ruku osobenjakom, gotovo nezgodnim čovekom.

Inače, po Stevanovićevom opisu, Šumanović je bio najpristojniji čovek, koji se po svom čistunstvu i pomalo profesorskim urednim navikama, veoma razlikovao od pariske šarolike boemije. A po svom profesorskom temeljitom poznavanju, "podsećao je ne toliko na slikara koliko na glosatora u ateljeu. Pojednostavljeno, svaki lični uspeh smatrao je za normalnu stvar a bilo kakvu neprijatnost koja i nije morala biti u vezi sa njegovim slikama za katastrofu".

Grozničavi noćni rad na "Pijanoj lađi", toliko ga je zaneo da je zaboravio i na hranu, i prvi put sebi i drugima priznaje da ga je svih sedam noći tresla groznica. Gi de Mopasan je to iskusio, i na drugim primerima objasnio koliki treba napor uložiti da nadaren čovek prodre u nepoznatu oblast, lepote, istine i pravde:

"Umetnici teže da prodru u neispitanu oblast, mučeći se i silujući svoju prirodu i iscrpljujući svoj misaoni aparat. Svi koji su poginuli od bolesti mozga - Hajne, Bodler, Balzak, Bajron, lutalica koji je uvek žalio što je pesnik i želeo smrt, Mise, Žil de Gonkur, i zar ih je malo drugih? - zar svi oni nisu poginuli od toga što su se naprezali da razbiju materijalne zidove koji stežu čovekov um?!"

U vreme stvaranja "uklete lađe" jaka groznica umetnika je tresla i zbog definitivnog raskida duge ljubavne veze sa Zagrepčankom Antonijom Koščević, kasnije Tkalčić, koju je 1921. godine upoznao u zagrebačkoj Umetničkoj školi. I ona je bila okrenuta umetnosti, učila je vajarstvo kod Rudolfa Valdeca i Frangeš-Mihanovića. Bila je veoma lepa i otmena, tečno je govorila francuski i nemački. Kada je posle četiri godine vezanosti za tu lepu ženu roditeljima najavio i ženidbu, otac Milutin, a naročito mati Persida, rekli su - ne!

Nije teško zaključiti zašto su u jedan glas rekli "ne". Poslušni sin ćutke prelazi preko te roditeljske odluke i u košmarnoj godini 1927, iz Pariza piše roditeljima u Šid da u životu više neće ništa uraditi što nije po njihovoj volji: "Taj sam si zadatak postavio i toga ću se držati!" Uz one i dalje nepoznate ožiljke koje je umetnik nasledio ili pokupio u životu, sasvim je sigurno da je slikara i ta ljubavna drama odvukla u ludilo. Posle raskida sa Šumanovićem, Antonija se završenih studija u Minhenu i Parizu, vratila u Zagreb i udala za prof. Vladimira Tkalčića, direktora Muzeja za umetnost i obrt u Zagrebu. Umrla je 1981.

Dva velika prijatelja Save Šumanovića bili su književnici i kritičari Zagrepčanin Antun Branko-Šimić i svetska ličnost Rastko Petrović, pesnik, romanopisac, diplomata, rođeni brat srpske slikarke Nadežde Petrović.

Kada se u leto 1921. vratio u Zagreb, Sava Šumanović se uselio u stan Antonije Koščević u Gundulićevoj ulici 50, na drugom spratu. Stan se preko noći pretvorio u umetnički kružok u kome su, osim Antonije i Save, učestvovali još buntovni Antun Branko Šimić već načet bolešću, Pjer Križanić, Božidar Zajačić, Mila Vud i drugi. Pod uticajem Andre Lota u čijem ateljeu je učio sa Momčilom Stevanovićem, u novom zagrebačkom društvu, hvali Pikasovu umetnost. Kao veliki poklonik francuske kulture, u originalu, zajedno sa Antonijom, čita Voltera, Anatola Fransa i književnike 18. veka. Upustio se i u polemiku sa urednikom "Savremenika" Brankom Livadićem, oko njegovog nekorektnog odnosa i pisanja o umetnicima, pre svega avangardistima.

Te godine Šumanović je analizirao sve alternative, konstruktivnog slikarstva, od sezanizma, postkabizma, preko ekspresionizma, do neoklasicizma.
(Nastaviće se)