Slikam svoj svet

POLOVINOM novembra 1921. Sava Šumanović je u Umetničkom paviljonu u Zagrebu priredio veliku izložbu, pedeset i jedno ulje, četiri akvarela, jedanaest crteža i četiri skice. Za razliku od izložbe pre odlaska u Pariz, kritika je ovu izložbu prećutala. Kao da je nije ni bilo. Učinilo joj se da je to neki drugi Šumanović. Na zidu sada nisu bile figurativne biblijske kompozicije, “Skidanje s krsta”, “Sv. Sebastijan”, “Sv. Đorđe”, “Poslednja večera”, ni “Hristos na gori Maslinovoj”.
- Niko o toj izložbi nije pisao, niko je gotovo nije ni pomenuo. “Izložba Save Šumanovića prošla je mimo Zagreba”, napisao je Sibe Miličić u januarskom broju “Kritike” 1922. godine. U “Zagrebačkom dnevniku” je objašnjavano da se Šumanović radikalno promenio. Da je “nastavio u pređašnjem smislu bio bi mnogo više naišao na razumevanje”. “Jutarnji list” (30. novembar 1921) bez maske na licu je objasnio da se na ovim Šumanovićevim slikama odviše osećaju Pariz, pariska škola, Pikaso, Sezan i svi ostali... da se “zaneo kao svi adepti (vatreni sledbenici), ali njegovog ’ja’ imade u njegovim radovima sve manje”.
Ovu kritiku i ostale u ovakvom tonu Šumanović je shvatio kao kaznu za svoj avangardizam, i zapisuje: “Publika je bila zaprepašćena tim slikama, a kritika nije smela da piše od straha pred nepoznatim.”
U tekstu “Savremeno novo i sluđeno slikarstvo”, braneći izložbu, Ljubomir Micić je napisao: “Nije tome kriv Savo Šumanović, krivo je vreme našeg balkanskog voza koji do sada već kasni petnaest godina.” U eseju “Konstruktivno slikarstvo”, A. B. Šimić do kraja je razgolitio akademsku i nestručnu kritiku, naviknutu na tople pejzaže i biblijske motive.
- Da slikarstvo ne treba i ne može zapravo biti čisto imitativno (prema prirodi), može poslužiti kao neki dokaz poređenje sa drugim umetnostima, od kojih niko ne traći to što većina traći od slikarstva. Ako slikarstvo nije tek gola imitacija prirode, precrtavanje kontura i preslikavanje boja sa stvari na platno, nego je na slici priroda transformisana ili apstrahovana, to se mora dogoditi po nekakvim zakonima koji će u ovaj novi svet uneti novi red - objašnjavao je A. B. Šimić u “Savremeniku” 1921. - Priroda beži, tu nimfu nikada još niko nije uhvatio. Ne samo da je kakva kubistička slika, koja je sastavljena od geometrijskih formi, nego je svaka slika od iskona do danas apstrakcija prema prirodi.
Da kod njega nije reč o kubizmu od koga su ruke digli Brak i Pikaso još 1906. godine, objasnio je i Šumanović u katalogu ove bojkotovane izložbe. Napisao je da su kubisti samo omogućili da se dođe do jednog “sintetičkog slikarstva, i nekim slikarima posluži kao podloga. Takve u Parizu nazivaju ’čistiocima’ ili neoklasicima, a takvima se i ja pridružujem”. Ali istini za volju, neoklasicistička, puristička poetika u užem smislu reči, napisao je u raskošnoj monografiji Save Šumanovića, Miodrag B. Protić, bila je, na izložbi, tek nagoveštena. Taj pravac će tek biti ukomponovan u Šumanovićevo stvaralaštvo.
Na zagrebačkoj izložbi 1921. godine Sava Šumanović je prodao jedan jedini akvarel.
Kada se sabrao posle te katastrofalne zagrebačke izložbe, umetnik je javno obznanio: - Ja ne slikam crkve, te nisam prisiljen da slikam alegorije. Ja ne pravim istorijske slike, ne slikam more i buru i ne imitiram ničiji lik, već slikam svoju slikarsku viziju sveta.
(Nastaviće se)