Povratak iz Pariza

STALNA potraga za originalnim slikarskim izrazom, umetnički sažetak u ime Save Šumanovića rekao je spiker u potresnom dokumentarnom filmu “Putevi” 1958. godine, koji je napravio Aleksandar - Saša Petrović za “Avala film”.
- Slika se stvara intuitivno, iz doživljaja, koji je kod slikara ritmičan i plastičan, dakle sasvim vizuelan. U tom postupku je najvažnije, međutim, da slikar slika sliku pokoravajući se svom primarnom čuvstvu, ili je stvara donoseći zakone i red. Ja lično trudiću se da krećem iz doživljaja, koji je intuitivan, ali i da ga zatim organizujem cerebralno, da mu dam životnu sposobnost na platnu, da ga materijalizujem i da stvorim veselje za oči, ako mi to bude moguće, a to je, uveravam vas, sve.
Stalno i svestrano traganje za pravim umetničkim pravcem kulminiralo je 1928. godine, kada je umetnik morao ostaviti kist. Krajem februara, njegova seestričina Krista, sa mužem, dr Đuricom Đorđevićem, beogradskim lekarom, hitno je doputovala u Pariz. Umetnika su naprosto izvukli iz ateljea i smestili u sanatorijum jer u Šid nije hteo ni po koju cenu. Sedam dana kasnije u Pariz je došla majka Persida i uspeva sina da nagovori da se zajedno vrate kući. To se dogodilo krajem aprila, tako da je u Sremu zatekao rascvale jorgovane, video je polja zrele pšenice, obojenu jesen...
Šta se sve događalo u umetnikovom mozgu, dokle je bolest stigla i sa kakvim se sve avetima na javi i u snu borio, delimično se može sagledati i u brojnim pismima Rastku Petroviću između 1921. i 1930. godine. Gusto se dopisivao i sa Milošem Crnjanskim, pa “Savini strahovi” verovatno postoje i u njima, ako je koje uopšte sačuvano.
U magnovenju Šumanoviću se ukazivao neki Vojko (Mika) Petrović, za koga je on bio uveren da je Rastkov daleki rođak. Predstavlja ga kao “velikog hipnotizera”, koji ga navodno u stopu prati i koji je izvor ukupne njegove bede.
- Moram da Vam ispričam tehniku sa kojom je počeo - piše Rastku Petroviću, 31. jula 1928. godine iz Šida. - Nešto posle Vašeg odlaska, počeli su da kruže glasovi do Pariza o mom nesretnom životu, o tome kako sam bio veliki umetnik, kako hoću da umrem, i šta ja znadem dalje. Mislio sam da je Fels (umetnikov prijatelj), čuo šta od Vas i ljutio sam se strahovito, a ujedno mi je laskalo da mi se obraća pažnja sa svih strana. Činilo mi se da sam praćen od detektiva, i stvarno su ljudi uvek intervenisali kad god sam bio u kom dansingu ili noćnom lokalu.
Posle mi se činilo, to sam naknadno doznao, da se bogati za mene interesuju. Nasuprot moga ateljea uredio je taj gospodin (“veliki hipnotizer”) varku, da sam mislio da je žena sa kojom živim (Antonija) došla u Pariz. Dobio sam jednu fotografiju po kojoj sam trebao da radim jedan plakat (u birou iza vrata čuo sam direktora gde govori da su to neozbiljni vicevi za jednu firmu), gde je bila ista ta osoba fotografisana, samo je glava bila u pokretu da se ne može prepoznati. Da me i nadalje zaludi. Sve moje susede sugestivno je taj gospodin uzbunio protiv mene. Počeli su i glasovi protiv moje majke i mojih prijatelja, i ja sam napustio atelje. Odselio sam se u jedan hotel.
- Tih strašnih dana u mučnim trzajima halucinirao sam da me progoni crni pas - govori slikar o svojoj teškoj nesreći u “Putevima”, dokumentarnom filmu Aleksandra - Saše Petrovića.
- To su bile godine koje nisu propale, jer, kada sam se vratio u zemlju i našao sunce i lepotu svog šidskog kraja, moje se zdravlje popravilo, a meni je došlo novo proleće. Šidski kraj je meni najlepši i najslikovitiji. Taj kraj, njegovo sunce i svetlo učinili su da su moje slike vedro i jasno slikane. Da bi došao do načina koji će najbolje izražavati svetlost i jasnoću sremske krajine, morao sam napustiti tonovanje i izražavati se bojom i svetlom.
Taj period će konačno vratiti ugled i slavu toliko bolesnom slikaru.
(Nastaviće se)