Slikar uči agrar

U JESEN 1928. godine Šumanović se ponovo seli u Pariz i zakupljuje nov atelje u Ulici Danfer-Rošro koji mu je preuredio arhitekt i prijatelj Rajst. Atelje ga je oduševio jer je imao "klasično svetlo za holandsko slikanje, prostor sa svetlom i senkom", tu je forma bila oslobođena "pranja svetlom". Novaca je imao dovoljno. Za sve prodate slike na beogradskoj izložbi dobio 48.000 dinara. Prosečna plata tih godina bila je oko 300 dinara.
Sava Šumanović je rođen u Vinkovcima 22. januara 1896. godine, gde mu je otac Milutin bio šumar. U Šid je došao u četvrtoj godini, jer su mu oba roditelja bili iz tog grada. Porodica Šumanović je za ono vreme bila imućna, imala je dve velike kuće, mnogo zemlje. Govori se da su nadničari na imanju, u vreme žetve, osim nadnica dobijali i posebne darove, žene i devojke haljinu a muškarci košulju. Otac Milutin je rano otišao u penziju, obolevši od katara i gluvoće. O novcu za sina brigu je uglavnom vodila majka. Slikar u katalogu rasprodate beogradske izložbe na Novom univerzitetu, u septembru 1939. godine, majku naziva "najizdašnijom mecenom koja je za njegov drugi boravak u Parizu potrošila 250.000 dinara".
Slikarev otac je još imao i kamenac u mokraćnom mehuru, zbog čega je sin sve više počeo sažaljevati oba roditelja. Konačno, i ranije stečena imovina, uglavnom zbog njegove bolesti naglo se počela rastakati.
- Zato sam i ja hteo da prinesem svoju umetnost, da tako kažem na žrtve mom ocu - piše slikar u već pomenutom katalogu beogradske izložbe.
- Hteo sam da radim što jeftinije, da sačuvam novac za potrebe njegove bolesti, jer se prihod našeg imetka naglo smanjio. Radio sam običnim soboslikarskim bojama. Kada mu je otac umro, 1937. godine, slikar je bio prinuđen da na sebe preuzme i vođenje imanja. Počeo je da proučava knjige o poljoprivredi. Usput je učio i engleski.

U NOVOM ateljeu, donekle smiren i sabran, Šumanović je zapisao:
- Čitav moj život u Parizu od 1925. godine, bila je oštra borba sa samim sobom, protiv žalosti, sentimentalizma, te sam radio slike u vedrom tonu, sa veselim koloritom. Ali, sve to nije pomoglo...
Karakteristična slika iz te 1928. godine je "Iz okoline Pariza" bez ikakve veštine, sa crnim psom u prvom planu, i usamljenom vilom u drugom planu. Prizor je ispunjen strepnjom i tajanstvenošću. Tada je još naslikao "Na kupanju", "Staru crkvu u Francuskoj", "Put u predgrađe", "Mrtvu prirodu sa Ajfelovom kulom", "Voćnjak" i neke druge.
Uz sve prednosti koje su potrebne mladim talentovnim slikarima, parisko podneblje i okruženje nije izgleda odgovaralo Šumanoviću. Novi talas bolesti opet mu je izbio kist iz ruke. Majka ponovo u martu dolazi po sina i vodi ga u Šid, računajući da će se tu, kao i prvi put, oporaviti. Međutim, sada ni Šid više nije mesto za terapiju, pa ga sestričina Krista i njen muž dr Đurica Đorđević smeštaju na kliniku dr Radenka Stankovića u Beogradu.
- Lekar me je smatrao najtežim bolesnikom, ali potpuno bezopasnim - iskreno se ispoveda slikar u Katalogu za svoju izložbu 1939. godine, jer sam bio dobrog odgoja, pa sam i u bolesti bio dobrog vladanja. U bolnici sam opet počeo slikati, i to akvarele sa Voždovca.
Drugi lekar koji ga je lečio u Deligradskoj 35 bio je dr Voja Arnovljević: "Kada je stupor (kada se volja nimalo ne ispoljava) bio u usijanju", seća se taj lekar, slikar je "satima i satima znao stajati ili klečati bez reči, bez pokreta, bez znaka života. A kada je nastupila oseka, šetao je po Voždovcu, pravio smele i zanimljivije akvarele, koje je kasnije u Šidu pretvorio u slike u ulju".
Tri meseca je trajalo beogradsko lečenje, posle koga se vratio u Šid. Odatle, krajem aprila 1930. godine piše i poslednje pismo Rastku Petroviću u kome mu objašnjava kako mu on "ne piše po svojoj volji, nego onako kako je usud odredio".
U svom delu "Granice ludila", francuski lekar Kiler svoju knjigu zaključuje ovako: "Onoga dana kada ne bude poluludih, svetska civilizacija će propasti. Ne od suviše mudrosti, nego od suviše običnih ljudi".
(Nastaviće se)