Beg u - samoću

MUČAN je bio i nastavak oporavka Šumanovića u Šidu. Osećao se izgubljenim. Bolest nije dozvoljavala da ostvaruje svoje ideje i vizije. Još uvek je bila tragična i preozbiljna. Očitavala mu se na licu.
- Moja bolest me je vezivala za selo, a bolestan um, koji je patio od zaboravnosti, premora radi, učinio je da su pariske uspomene izbledele a želja me prestala da vuče da izlažem u Parizu. Za mene je to umrla mladost - jadikovao je umetnik. To se oseća i u pismu, sa datumom 5. avgust 1932, upućenom Turkalju, u kome traži savete i recepte za samostalno mrvljenje i pravljenje boja. Pismo ipak više liči na ispovest, nego na traženje saveta. Otvoreno piše da je teško bolestan, da se bolest zove afazija, a onda se obrušio na čitavu Francusku.
- U Pariz se ne mislim više vraćati jer neću više da gledam hulje i švindlere. Francuska može, jer ima Božje sile, računati sa svojim svršetkom. - A onda poput Nostradamusa, nastavlja: - Od 1941. godine počinje njen pad, jer me je jako blatila pred svetom, pa još i danas, bez ikakve delikatese, kupuje od Meštrovića delo, za muzej, kada se javno zna da su to dela moja, iz Zemuna većinom, kao i pariski spomenik. Neka ti to izgleda ludo, ali to je tako.
Ovo pismo nađeno je u dokumentaciji dr Antuna Bauera, i pokazuje da se nikakvim više lečenjem ne može spasti kandži, afazije, usamljenosti i ostavljenosti. Definitivni povratak iz Pariza bio je i definitivni raskid sa svetom poznatih, koji su ga stalno okruživali, od Zemuna, gde je počelo prvo školovanje, Zagreba, gde je izučio slikarstvo i upoznao prijatelje koje je poštovao i cenio, i koji su cenili njega, i konačno Pariza, u kome je dostigao zenit umetnika i duševni ponor čoveka.
Francuska za njega više nije postojala ni na geografskoj karti, prestao je i da govori francuski jezik, kojim se služio još u Zagrebu dok je živeo sa Antonijom Koščević. Više se na slikama nije potpisivao kao S. Choumanovitch, već ćirilicom Sava Šumanović. Najtužniji deo ispovesti ispisanih je u katalogu izložbe, u Novom univerzitetu u septembru 1939:
- TIH strašnih dana kada sam bio u tim mučnim trzajima, nastale su te slike koje ja nazivam zverskim, a koje zahvaljuju svoj izgled ne nekom studiju Francuza i ako na nešto liče, liče nevolji. U stvari, to je bio komad mog tužnog i gadnog života. Taj stil sam u muci osvojio, pa je on moj, kao i svi sledeći koje sam radio u svom selu... Zato znajte, a ja laža nisam bio nikad, da podebljanja u mojim pejsažima ne dolaze od studija Sezana, a boja i plastika od Renoara, nego je stil po knjizi prof. Dernera napravljen. A to je bio udžbenik moga školovanja. Samo taj stil on nigde ne opisuje ujedno, nego sam ga je složio po opisu slikanja uljem i slikanja "a fresko". Takav je bio i Sezanov kasniji stil, samo moj je drugačiji. Dok je kod Sezana većinom mali format, na kojim je rađeno polutonovima, zato mu je i kontra, plavkastosiva, a ja sam bio već formatom prinuđen kao i svaki drugi slikar što bi bio, da mećem crnu kontru, katkad crnu i crvenu, po Derneru, jer je boja u maksimumu napola na većoj slici.
Sa tim raščišćavanjem u sebi, došlo je i do toga da nisam nastavio moj stil iz Pariza u svetlo-seni i boji, nego sam morao pronaći način koji će najbolje dati jasnoću sremske svetlosti. Motivi tih slika pokupljeni su sa raznih strana šidskog kraja, pa složeni u mnogo slika, koje su uvek slične, čime sam dobio jedinstvo kompozicije. Ciklus kupačica, "Šiđanke", i jeste i nije vezan za Šid, jer u potoku Šiđanka se kupaju samo deca i kadkoja devojka prikrivena u žbunju.
Umetnik je i u selu stalno radio i ponavljao: "Ja sam našao svoj put, da li je to onaj pravi - prosudite". Kao da je čitao i Marka Aurelija, cara-filozofa da vreme ne bi trebalo traćiti:
- Tebi je dat isključivo ograničeni period vremena i ako ga ne iskoristiš, ono će se rasuti iz tvog duha u oblacima, proći će pored tebe i ti ćeš otići, zajedno s njim, bespovratno.
(Nastaviće se)